СРНА: Колико кошта “Пројекат Комшић”?

Политика коју сарајевски, некада муслимански, а данас бошњачки политичари воде и 1992. године и данас гласи: “Ако неће милом - хоће силом”. На силу и ратом прављена је држава, на силу су бирани ратни послушни српски кадар, а данас хрватски.

Знају све водеће бошњачке стране, и Странка демократске акције /СДА/ и Социјалдемократска партија /СДП/ и Савез за бољу будућност /СББ/, да ће насилни избор Комшића изазвати кризу која ће током наредне четири године потпуно блокирати Федерацију БиХ /ФБиХ/ и заједничке органе БиХ у Сарајеву.

Знају и да ће степен ионако слабог националног повјерења бити сведен на хладноратовски, те да ће одговор хрватских представника у свим кантонима гдје имају већину, националну или политичку бити блокада сваког утицаја Бошњака.

Свјесни су да ће Мостар тек сада постати подијељени град у којем локалних избора, можда, неће бити ни у наредној деценији, а да ће западни Мостар за Хрвате дефинитивно постати посебан град, мада је то и до сада био.

Сарајевска политичка пијаца свјесна је да ће и Република Српска, након јасне побједе политичке концепције и коалиције Милорада Додика, подићи политичку будност на максимални ниво и да је Додик далеко изнад могућности Драгана Човића, и према политичком и према уставном утицају.

Све то у Сарајеву знају, али бошњачка политика не може да одоли неиспуњеним ратним циљевима - етничкој доминацији, која треба да се претвори у политичку диктатуру /чему присуствујемо у ФБиХ/, а онда је пут у вјерску државу отворен, баш онако како је то, у етапама, предвидио Алија Изетбеговић.

Проблем бошњачке политичке идеологије је, међутим, Устав БиХ, немоћ да контролишу било шта у Републици Српској и већ извјесна политичка маргинализација у кантонима са хрватском већином, као одговор западног Мостара на избор Комшића.

Сан о БиХ са “темељним народом”, термином који је својевремено патентирао Харис Силајџић, некада најважнији “амерички човјек” Алије Изетбеговића, може се остварити само политичком деконструкцијом ентитета и тоталном демографском доминацијом Бошњака.

Пошто не постоји начин да се такво идентитетско и политичко самоубиство догоди добровољном одлуком Срба или Хрвата у БиХ, политички творци Жељка Комшића или некада Мирка Пејановића, морали би да посегну за средствима из 1992. године.

Оно што обеспокојава јесте ћутање Запада и, вјероватно, чак и одобравање политички деструктивних потеза бошњачких странака јер није било никаквог притиска за стварање бар изборне јединице за Хрвате.

Комшић, дакле, није производ само лицемјерне и скривене политике у троуглу СДА-СДП-СББ, већ и дио много већих политичких игара на Балкану, које обухватају и Македонију, и БиХ, и Србију /Косово и Метохију/.

“Пројекат Комшић”, који данас у федералном Сарајеву славе као политичку и, да се не лажемо, националну побједу, веома лако може одвести БиХ у политичку деконструкцију.

Јер, када дате себи за право да глумите другог /другу нацију или политику/ и да говорите у његово име /случај “Комшић и Хрвати” или случај “Пејановић и Срби”/, дођете у заблуду да помислите да он заиста мисли то што ви говорите.

БиХ улази у велику кризу заједничких органа, а ФБиХ у тоталну кризу, политичку - и не само политичку.

Скандирање “Алаху екбер” на прослави побједе “грађанске” СДА у ФБиХ и злурада порука Комшића “сународницима”: “Ја сам вам предсједник хтјели ви то или не” - можда се покаже као судбинска за оно што је преостало од БиХ.

“Појекат Комшић” може се, без икакве ограде, упоредити са пријетећом поруком Алије Изетбеговића 1992. године у тадашњој заједничкој скупштини: “Жртвоваћу мир за независну БиХ”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.