Петар Поповић: Дан када сам заувијек напустио мој Книн

Овим ријечима новинар Петар Б. Поповић, главни уредник Радио Книна, који ће бити упамћен као новинар који је емитовао тада посљедњу емисију, започиње своје сјећање на 5. август, дан када је Војска Хрватске “Олујом” кренула на Книн. Како каже, нико од становника, укључујући и њега, није знао да је та “Привремена евакуација”, како су акцију повлачења цивила називале крајинске власти, заправо била трајно напуштање Крајине. Бомбардовање је, каже, почело око пет ујутро, али нико то није узимао за озбиљно. Око десет сати отишао је на радио и читао саопштења из Главног штаба Војске Српске Крајине да су “линије стабилне” и да су сви напади непријатеља “одбијени”, а непријатељ трпи “тешке губитке”.

“Вјеровао сам у то, сви смо вјеровали. То нам је дало храброст. Како је дан одмицао, видјело се да становништво полако захвата паника и да све више људи бјежи. Ја сам се забринуо за моју породицу, али остао сам на радију и емитовали смо програм”, каже он. Једна граната је ударила у зграду гимназије у којој је био смјештен радио, а један радник је био том приликом рањен. Програм су, како каже, наставили емитовати из подрума, без струје, само уз агрегате. Нису знали да ли их ико може чути. Чули су их, а то ће, како каже, те вечери доживјети на сопственој кожи. Након што је те вечери отишао кући и отпремио своју породицу према Бањалуци, на путу ка радију, негдје прије поноћи, наишао је на групу стараца и помогао им да се укрцају на аутобус. Шта се даље десило, овако прича:

“Једна бака ме је препознала. Питала је да ли сам ја тај дан читао вијести на радију. Након што сам потврдио, одаламила ме торбом по глави. Опсовала ми је матер и рекла ми: 'Ја да сам тебе слушала, заклале би ме усташе на кућном прагу'. Ја сам се само насмијао, шта сам јој могао рећи”, прича он.

Након што је заједно с тонцем и сам кренуо према Бањалуци, срео је групу српских добротвора, који су неколико дана раније у Книн донијели хуманитарну помоћ.

“Препознали су ме и дали су нам 300 долара. Сјећам се да смо у Бањалуци изнајмили собу у хотелу 'Босна' и жалили се како нема топле воде. Сљедеће јутро смо у башти хотела наручили флашу вискија и говорили како и није баш неки. То су тренуци лудила, збуњености, који се не могу рационално објаснити. Ни сам данас не вјерујем шта се све дешавало”, каже он.

Од цијеле те авантуре каже да ће му три сцене остати у трајном сјећању. Прва сцена је рашчеречени коњ од гранате која је у Книну пала на улицу. Друга, када се посљедњи пут вратио у своју кућу и узео три хиљаде марака уштеђевине, три породична албума и двије кутије цигарета. Да се нађе успут, каже, док се за неколико дана не врате кући. Пасош с канадском визом оставио је у стану. Трећа, и најтежа сцена, десила се у избјегличком кампу у Лозници, на путу ка Београду.

“Једно дијете случајно се убило из очевог пиштоља. Ту сам видио једну плавокосу дјевојчицу која је пјевала 'Тамо далеко, далеко од мора'. То нећу заборавити док живим, толико ме погодила та трагична сцена”, каже. Наредног дана срео се са својом породицом уз велики уздах олакшања зато што су се сви извукли живи.

На питање зашто се никад није вратио, каже да није желио да доживи непријатности од стране хрватске државе.

“Нисам се плашио. Нисам се огријешио ни од кога, немам разлога за страх. Код мене у Београд дођу моји пријатељи Хрвати који су били у Хрватској војсци да преноће. Једноставно нисам желио да ме неко задржава, испитује зато што сам био главни уредник на радију”, прича он и додаје да трећи дан након што су отишли неко је запалио њихову кућу јер су се циљано распитивали гдје живи.

“Моји родитељи су се вратили доље и обоје су умрли тамо у дубокој старости. Оду моја дјеца, породица, сестра. А и стари ми је увијек говорио: 'Немаш за шта долазити, овдје немаш шта видјети'“, објашњава он. На оставинској расправи, каже, обновљена кућа у којој су живјели родитељи припала је њему. Каже, остала је празна, као и на хиљаде других.

Иначе, у РС и Србији припрема се низ манифестација поводом обиљежавања “Олује”, у којој је више стотина хиљада Срба напустило своја огњишта. Тако ће централна државна манифестација обиљежавања Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у “Олуји”, како је најављено из Владе Србије, бити одржана данас (субота) у Бачкој Паланци, када ће парастос жртвама служити Његова светост патријарх српски Иринеј. Након парастоса услиједиће обраћања - свједока страдања Јелене Кнежевић, која је у августу 1995. године у избјегличкој колони дошла у Србију, предсједника Републике Српске Милорада Додика и предсједника Србије Александра Вучића. Манифестацији ће присуствовати представници влада Србије и РС, скупштина Србије и РС, као и представници других државних органа. Најављено је присуство и представника Војске Србије, Српске православне цркве, удружења за његовање традиција ослободилачких ратова Србије и бројних грађана.

Представници “Веритаса” у Бањалуци одржали су у петак прес-конференцију, на којој су рекли да ће трибина “Дани туге и сјећања” у знак обиљежавања 23. године од егзодуса бити одржана у недјељу (5. августа) у Народном позоришту РС, у организацији центра “Веритас”.

Радомир Кужет, координатор “Веритаса”, рекао је да се на подручје бивше РСК људи тешко враћају, а долазе углавном старији да тамо умру.

“Хашки суд је из пресуде 2015. операцију 'Олуја' оквалификовао као акцију етничког чишћења”, рекао је Кужет, те додао да је Хашки суд овим дао солидну основу Србима жртвама “Олује” да затраже задовољење правде.

У хрватској војно-полицијској акцији “Олуја”, према подацима српског Комесаријата за избјеглице, протјерано је 250.000 крајишких Срба, убијено је 1.856, а 836 води се као нестали.

Акција је почела 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица ХВО-а на подручја Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације, односно на Републику Српску Крајину. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избјеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима улазиле у Србију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.