Глумац Тихомир Станић за Глас Српске: Цијели живот нека врста припреме за улоге

Глумац Тихомир Станић за Глас Српске: Цијели живот нека врста припреме за улоге 04.11.2017 18:15 | Александра Глишић

Београд - У серији "Убице мог оца" лик инспектора Предрага Марјановића изузетно је добро написана улога и у првој и у другој сезони и сви глумци би пожелели да играју такву улогу.

Моје животно искуство, пошто сам бурно живео, ми је помогло да дам том лику и неки лични печат зато што сам упознао такве људе. Лик Ставре из серије Здравка Шотре "Пси лају, ветар носи" је потпуно другачији од инспектора Марјановића и оно што им је заједничко су боја мог гласа и очију.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Тихомир Станић, који је још давно освојио позоришну, филмску и телевизијску публику, а сада је поново у центру пажње захваљујући двјема улогама у ТВ серијама.

- То је за глумца јако инспиративно да у једној години, у једној сезони прво ради, а онда се и пред публиком појави у потпуно различитим улогама. Судећи по реакцијама публике и по процентима гледаности који су измерени после прве епизоде серије "Пси лају, ветар носи" велика је могућност и шанса да буде настављена. Тако бисмо следеће године могли да снимамо другу сезону те серије и трећу сезону "Убица мог оца". Тако да, као и сваки човек, ако једним послом успете себи да обезбедите други, шта ћете више од живота - каже Станић, који може да се похвали богатом палетом ликова које је одиграо у различитим остварењима.

Прича да нема посебне ритуале када добије неки нови глумачки задатак.

- Нисам се ни за један лик посебно спремао, једноставно цео мој живот је нека врста припреме за улоге које ћу играти, а ако бих имао проблем са неком од улога, ја то интуитивно осјетим и не играм такве улоге. Значи, оно што интуитивно прихватим то радим са лакоћом. Сећам се када сам прочитао сценарио за ТВ серију "Крај династије Обреновић" помислио сам: "Боже, ја да умем да пишем ја бих себи овакву улогу написао". Тако је и са већином улога које сам одиграо - тврди Станић, који се, осим глумом, годинама бавио и продукцијом захваљујући чему је снимио филмове "Турнеја", "Непријатељ", "Фалсификатор"...

Ипак, одустао је од продуцентског посла и не планира да се враћа у те воде.

- Верујем да се више нећу бавити продукцијом, сувише сам потрошио енергије. Исувише је било неразумевања за идеје које сам хтео да реализујем, тако да ћу ипак остати глумац. А своје продуцентско искуство планирам да користим тако што бих саветовао неке људе који се већ баве продукцијом да ураде пројекте за које мислим да су значајни и које је неопходно снимити - казао је Станић, који је био сарадник на писању сценарија у неколико пројеката.

Међутим, нема намјеру да пише самостално, а у писање књиге о себи неће се упуштати.

- Никада нећу написати аутобиографску књигу. Не мислим да сам толико значајан да бих морао да оставим иза себе и такву врсту дела с једне стране. А са друге стране, никада не бих смео да кажем потпуну истину због многих људи, блиских и мање блиских из сопственог окружења. Тако да ако се не може све открити до краја, а немам ту врсту храбрости, боље не откривати ништа - сматра Станић чијим су путем кренули и бројни млади из мјеста у коме је одрастао, из Козарске Дубице.

Подсјећа да их је он пратио на том путу, па каже ако они некада буду снимали нешто у Лакташима и позову га, доћи ће радо.

У вријеме док је Станић био умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци на велики сцену је постављена представа "Госпођа министарка", која је и послије 12 година на репертоару.

- Изузетно сам поносан што је "Госпођа министарка" и даље на репертоару. Још сам поноснији на чињеницу да сам послушао Светлану Бојковић, којој сам прво нудио да игра Мајку Храброст Бертолда Брехта, а она је предложила да радимо "Министарку" и да је режира Милица Краљ - прича Станић.

Све што ради доживљава као неку врсту релаксације.

- То што снимам је потпуно различита дисциплина од играња представа. Опет, ово двоје је потпуно другачије од часова које држим студентима глуме на Академији уметности у Београду тако да ме фактички један рад одмара од оног другог. Када путујем да бих играо неку представу то путовање покушавам да претворим у излет и у провод, а не да га доживљавам као неку нужду и обавезу - наглашава Станић напомињући да са студентима покушава да открије гдје се крије тајна глумачког заната и умјетности и да уз њих постаје бољи глумац.

- У суштини, свако ко има посла са младим људима је увек на добитку и на неки начин разумем мог покојног оца који је говорио да је најлепши посао на свету учитељски посао. Сада се некако осећам као учитељ, много више него као професор - каже Станић.

Радост неизвјесности

Послије свих улога које је одиграо нема посебних жеља када је ријеч о новим пројектима.

- Не постоји улога за којом чезнем и коју бих волео да одиграм зато што оне улоге које дођу до вас и по вас и које вас поведу са собом у авантуру су ваше улоге. Све ове друге су туђе и не припадају вама него неком другом, тако да не знам која је то улога, а радујем се баш тој неизвесности, јер понекад вас баш изненади и обрадује нечија понуда и нечија идеја да бисте баш ви могли да одиграте то што до сада није постојало - закључио је Станић.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица