Пут око свијета само са гитаром

Нису жељели да открију како се презивају, јер сматрају да то "обиљежје" није важно. За себе рекоше да су, у ствари, њемачки туристи који путују Европом, а чини се као да су управо дошли са фестивала у Вудстоку. Тако је и било, уз гитару су, на Тргу слободе у Требињу, на краткој паузи од својих путовања, запјевали стари хит "Дајмо шансу миру". Као да је вријеме стало за њих. Тек сиједа коса, скромна одјећа, руксаци и гитара упућују да су Давид и Шекина "дјеца цвијећа" новог миленијума.

- Волимо да кажемо да смо ходочасници. Од 2005. године смо путовали у 63 земље свијета. Рођени смо у Њемачкој. Себе схватамо као да смо дио глобалног свијета љубави, са идентитетом који је независан од пасоша или држављанства. Ходамо са Богом у нама. Немамо кућу, или било какву врсту боравка - каже Давид.

Шекина се са осмијехом надовезује и каже да немају никакву уштеђевину, новац, мјесто боравка, али да не брину због тога.

- Нисмо забринути за наш опстанак, вјерујемо Богу и захваљујемо му за сваки оброк, за свако мјесто да преноћимо, за превоз, за здравље. Немамо ни личне ствари, осим неопходних ситница у ранчевима. И, наравно, носимо и гитару. Нисмо чланови ниједне врсте, како ми кажемо, вјештачких организација или неке вјерске групе. Не дајемо наше тијело, вријеме и снагу комерцијалном друштву, које, због похлепе, сурово експлоатише сиромашне и уништава земљу - каже Шекина и додаје да једу оно шта им људи дају, а кад им неко поклони новац, купе нешто за оброк.

- Када је једно од нас болесно, одмах пронађемо мјесто за опоравак. Углавном срећемо веома љубазне и брижне људе. Средином августа 2013. године, када смо прешли границу од Пољске до Украјине, ходали смо усред ноћи. Шекина се саплела у мраку и пала. Преспавали смо у шуми и некако стигли у Лавов. Сломила је кост у нози. Имали смо тачно новца за рендген, посјете доктору и да купимо штаке. Како невјероватно! То је први пут у осам година да нам се догодила нека несрећа - каже Давид.

Иако многи помисле да њихова авантура није најбезбједнија, Давид и Шекина кажу да је то предрасуда.

- Увијек смо нашли неко безбједно мјесто у градовима попут Лос Анђелеса, Сао Паула, Јоханесбурга, Рима, Лондона, Сеула, Њу Делхија... Никад нисмо били нападнути, па чак нас нико није ни џепарио - испричала је Шекина.

Док су се спремали да крену на даље путовање, носећи руксаке и неизбјежну гитару, вјетар са Леотара се изненада подигао као да им је пожелио срећан пут. Желећи ваљда да и он овим модерним ходочасницима окрене добар вјетар у леђа и тако им помогне у њиховој животној мисији.

Породица

Са сјетом и помало туге у очима Шекина прича да су она и Давид подигли четворо дјеце.

- Троје од њих имају своју дјецу. Њихова мишљења о нашем начину живота варирају, неки нам се диве, а други кажу да смо луди. Најмлађем дјетету је 27 година, сви су одрасли и имају своје животе. Они живе на три различита континента и ријетко их видимо. Са њима имамо контакт електронском поштом, а када нам се пружи прилика и преко "Скајпа". Волимо их и мислимо на њих. Али ја и Давид имамо свој пут - каже Шекина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.