KOLUMNA: Pogrešan put

Razumljiva je bila želja zakonodavca da se ubrza postupak usvajanja Zakona o platama kako bi se povećala primanja zaposlenih u oblasti visokog obrazovanja. Čini se, ipak, da je set zakona u ovoj oblasti trebalo zajedno da ide u skupštinsku proceduru, kako bi javnost i poslanici mogli pravilno da sagledaju sve aspekte predloženih zakonskih rešenja.

Radikalan preokret u visokom obrazovanju RS načinjen je 2007. godine, kada je usvojen Zakon o visokom obrazovanju zasnovan na tzv. bolonjskim principima. Tim zakonom u visoko obrazovanje RS uveden je institut integrisanog univerziteta, čime su fakulteti izgubili status pravnog lica i postali organizacione jedinice univerziteta. Svrha integrisanog univerziteta je u tome da se omogući ponuda objedinjenih i multidisciplinarnih studijskih programa i efikasnije korišćenje akademskih resursa. Integracija univerziteta neminovno je značila i centralizaciju upravljanja. Nakon 13 godina iskustva u primeni pravila o integrisanom univerzitetu, nameće se zaključak da nameravani ciljevi nisu ostvareni. Naprotiv, sa svakom novom izmenom zakona koji uređuju visoko obrazovanje fakulteti dobijaju veću samostalnost, pogotovo u delu materijalno-finansijskog poslovanja. Daleko od toga da mislimo da je to samo po sebi loše. Loše je, međutim, što veća samostalnost fakulteta nije izbalansirana većom kontrolom rada i odgovornosti fakultetskih organa. Posledica je neefikasno i, često, nezakonito vođenje univerziteta i fakulteta, kako u akademskom, tako i u finansijskom smislu. Poslednjih godina javnost je bila svedok previranja na javnim univerzitetima koja su rezultirala bilo smenama dekana, bilo (iznuđenim) ostavkama rektora.

Nedostaci

Borba za rukovodeće funkcije je podstaknuta i lošim sistemom nagrađivanja postavljenim Zakonom o platama, koji funkcije na univerzitetu tretira kao radna mesta, ne dovodeći ih u vezu sa akademskim zvanjem nastavnika na određenoj funkciji. Predloženim zakonskim rešenjima opisani nedostaci postojećeg režima ne samo da nisu otklonjeni već su još više izraženi.

Prema važećem zakonskom rešenju organi univerziteta su rektor, senat i upravni odbor. Senat je najviše akademsko telo. Senat donosi odluke o izborima u zvanja, o nastavnim programima, o usvajanju izveštaja komisija za odbranu doktorskih disertacija i drugim važnim akademskim pitanjima. Po zakonu, senat bira rektora univerziteta, a statutima javnih univerziteta je predviđeno da bira i prorektore i generalnog sekretara univerziteta. Sastav senata nije u potpunosti uređen važećim zakonom, ali jednu trećinu članova moraju činiti redovni profesori. Po ranije važećem zakonu, najmanje polovina članova senata morali su biti redovni profesori. Statutima javnih univerziteta je predviđeno da svaki fakultet ima jednog predstavnika u senatu, koga bira naučno-nastavno veće fakulteta.

Upravni odbor čine predstavnici univerziteta i predstavnici osnivača, koji čine svega jednu trećinu članova. Predstavnike univerziteta u upravnom odboru bira senat. Upravnom odboru povereno je odlučivanje u oblasti materijalno-finansijskog poslovanja. Po slovu zakona, rektor u tom delu odgovara upravnom odboru, ali upravni odbor nema nikakva konkretna zakonska ovlašćenja prema rektoru koji ne vodi poslove univerziteta u skladu sa zakonom i opštim aktima.

Dekane fakulteta imenuje i razrešava rektor, na predlog naučno-nastavnog veća fakulteta. Na navedeni način, dekani su nominalno podređeni rektoru. U stvarnosti, odnos rektora i dekana uslovljen je sastavom senata, jer snaga rektora zavisi od podrške koju mu daje senat. Dekanima je u interesu da predstavnici fakulteta u senatu budu ličnosti kojima veruju, jer tako sebi obezbeđuju štit. Otuda rektori nisu u mogućnosti da efektivno kontrolišu rad dekana, jer svaki radikalniji potez rektora, ma koliko opravdan sa stanovišta poštovanja zakona i javnog interesa, može dovesti do gubitka podrške u senatu. Sličan je položaj upravnog odbora, čijih dve trećine članova bira senat. Ukoliko članovi upravnog odbora reše da zaista rade posao koji bi po zakonu trebalo da rade (da kontrolišu finansijsko-materijalno poslovanje dekana i rektora), rizikuju da ih senat smeni i da izgube prinadležnosti koje po tom osnovu imaju. Ona jedna trećina članova upravnog odbora koje postavlja osnivač ne može ništa tu da promeni, jer nema većinu, a i oni se u praksi oportuno ponašaju, vodeći računa pre svega o svojim prinadležnostima. Prema predloženom zakonskom rešenju, uticaj osnivača na rad upravnog odbora će biti još manji, jer će senat javnog univerziteta birati devet od 11 članova upravnog odbora. Senat bi trebalo da bira, osim članova ispred akademskog i neakademskog osoblja univerziteta, i predstavnike studenata i privredne zajednice. Ako su oni stvarni predstavnici tih interesnih grupa, šta senat ima sa njihovim izborom?

Ukoliko se usvoji rešenje koje je predviđeno nacrtom Zakona o visokom obrazovanju, stvarna vlast na javnim univerzitetima otvoreno će preći u ruke dekana. Novim zakonskim rešenjem predviđeno je da dekani ulaze u sastav senata, a odredba prema kojoj najmanje jednu trećinu sastava senata moraju činiti redovni profesori izbrisana je. Pošto veliku većinu članova senata čine predstavnici fakulteta, sledi da će dekani imati odlučujuću reč prilikom izbora rektora, prorektora, generalnog sekretara i devet od 11 članova upravnog odbora - upravo onih organa koji bi trebalo da kontrolišu njihov rad!

Neko će reći da je to izraz fakultetske autonomije, jer dekane biraju naučno-nastavna veća. Dekani su stoga legitimni predstavnici fakulteta u senatu. No, koje su zakonske garancije da će dekani u senatu zaista zastupati fakultetske interese, a ne svoje lične? Drugo, ne sme se ispustiti iz vida da naučno-nastavna veća nemaju nikakve zakonske nadležnosti u sferi materijalno-finansijskog poslovanja. Kandidatima za dekane biće dovoljno da obezbede većinu u veću prilikom izbora za dekana, a nakon toga do kraja mandata mogu slobodno, praktično bez ikakve kontrole, raspolagati javnim sredstvima koja su im data na upravljanje i, pride, glasati u senatu kako im se ćefne. Prema mišljenjima koja su ranije javno zastupana od strane pojedinih predstavnika akademske zajednice, mandat predstavnika fakulteta u senatu nije vezani mandat. To se, po svoj prilici, ni ubuduće neće promeniti, jer nacrtom zakona nisu predviđene nikakve obaveze za dekane u pogledu polaganja računa naučno-nastavnom veću o svom radu u senatu i načinu glasanja.

Demotivacija

Neko drugi će možda izneti argument da na javnim univerzitetima u državama okruženja, kao, na primer, u Srbiji, dekani ulaze u sastav senata. To zaista jeste tako, ali fakulteti u Srbiji imaju status pravnog lica. Zbog toga na nivou fakulteta postoji organ, savet, kojem dekan polaže račun o svom radu u delu materijalno-finansijskog poslovanja i drugim pitanjima od javnog interesa. U savetima fakulteta polovinu članova čine predstavnici društvene zajednice, a drugu polovinu predstavnici fakulteta. Konačno, u Srbiji su dekani gotovo bez izuzetka redovni profesori.

Upravo ovde dolazimo na drugi aspekt čitave stvari. Novo rešenje nije dobro ni sa akademske tačke gledišta. Zakon o platama u oblasti visokog obrazovanja kumovao je situaciji da se za mesta prodekana, dekana i prorektora otimaju nastavnici u nižim zvanjima, jer im izbor na navedene funkcije obezbeđuje platu koja pripada nastavnicima u višim zvanjima. Po slovu zakona, prodekan ima platu vanrednog profesora, a dekani i prorektori imaju platu redovnog profesora. Rezultat ovakvog sistema nagrađivanja je materijalna diskriminacija nastavnika u višim zvanjima, jer vanredni profesor na mestu prodekana i redovni profesor koji obavlja funkciju dekana ili prorektora ne dobijaju nikakvu novčanu nagradu za to! Ne treba mnogo mućkanja glavom da se zaključi da se ovakvim zakonskim rešenjem demotivišu, slučajno ili namerno, redovni profesori da obavljaju univerzitetske funkcije na koje bi po logici stvari trebalo da se biraju upravo nastavnici u najvišim zvanjima. Navedeno potvrđuje situacija na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, gde se na prste jedne ruke mogu izbrojati dekani koji su redovni profesori i nijedan prorektor nije u zvanju redovnog profesora. Svi oni će, ako predlagač ostane pri svom zakonskom predlogu, ubuduće sedeti u senatu univerziteta i odlučivati o najvažnijim akademskim pitanjima - između ostalog i o izboru nastavnika u zvanje redovnog profesora, iako sami još uvek nisu okončali svoje napredovanje na akademskoj hijerarhijskoj lestvici.

U svetlu navedenog, malo znači predloženo pooštravanje zakonskih uslova za izbore u nastavnička zvanja. Štaviše, taj predlog u kontekstu ostalih predloženih i već usvojenih zakonskih rešenja može da bude kontraproduktivan. Mnogo je jednostavnije za mlade kadrove na univerzitetu da sprovode izborni inženjering kako bi bili izabrani na dekansku ili prorektorsku poziciju, i tako prekim putem da dođu do plate nastavnika u najvišem zvanju, nego da se muče i preznojavaju istražujući, pišući i objavljujući knjige i članke u renomiranim međunarodnim časopisima. Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da prorektori i dekani koji nisu u redovnom zvanju ne ugrožavaju poziciju aktuelnog rektora, jer je samo za funkciju rektora propisan zakonski uslov da kandidat za tu funkciju mora imati zvanje redovnog profesora. Stvoreno je pogodno tle za simbiozu dekana i rektora, gde rektor neće biti sposoban da kontroliše zakonitost rada dekana, jer će od njihovih glasova u senatu zavisiti njegov opstanak na funkciji rektora, a neće biti ni motivisan da to čini, jer sve dok su prorektori i dekani u zvanju nižem od zvanja redovnog profesora, oni mu ne predstavljaju konkurenciju. Kandidati koji nisu u senatu a konkurišu za rektora, neće imati nikakve šanse da budu birani, jer neće imati mehanizme da razvrgnu kohabitaciju aktuelnih dekana i rektora. Da li je to cilj koji je predlagač želeo da postigne novim zakonskim rešenjima? Sumnjamo, ali stara izreka kaže da dobre namere vode u pakao.

Republici Srpskoj je preko potrebna reforma visokog obrazovanja s ciljem poboljšanja kvaliteta nastavnog i naučnog rada na univerzitetima i podizanja ugleda njenih univerziteta na međunarodnoj sceni. Samo takvi univerziteti mogu da privuku mlade, koji se u sve manjem broju opredeljuju da studiraju na univerzitetima u Republici Srpskoj. Taj cilj se neće ostvariti ukoliko odlučujući uticaj na kreiranje pojedinih zakonskih rešenja imaju oni koji štite svoje trenutne pozicije. Predložena zakonska rešenja izazivaju zabrinutost da se upravo to dogodilo.

Piše: Dijana Marković-Bajalović, redovni profesor Univerziteta u Istočnom Sarajevu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.