КОЛУМНА: Погрешан пут

Разумљива је била жеља законодавца да се убрза поступак усвајања Закона о платама како би се повећала примања запослених у области високог образовања. Чини се, ипак, да је сет закона у овој области требало заједно да иде у скупштинску процедуру, како би јавност и посланици могли правилно да сагледају све аспекте предложених законских решења.

Радикалан преокрет у високом образовању РС начињен је 2007. године, када је усвојен Закон о високом образовању заснован на тзв. болоњским принципима. Тим законом у високо образовање РС уведен је институт интегрисаног универзитета, чиме су факултети изгубили статус правног лица и постали организационе јединице универзитета. Сврха интегрисаног универзитета је у томе да се омогући понуда обједињених и мултидисциплинарних студијских програма и ефикасније коришћење академских ресурса. Интеграција универзитета неминовно је значила и централизацију управљања. Након 13 година искуства у примени правила о интегрисаном универзитету, намеће се закључак да намеравани циљеви нису остварени. Напротив, са сваком новом изменом закона који уређују високо образовање факултети добијају већу самосталност, поготово у делу материјално-финансијског пословања. Далеко од тога да мислимо да је то само по себи лоше. Лоше је, међутим, што већа самосталност факултета није избалансирана већом контролом рада и одговорности факултетских органа. Последица је неефикасно и, често, незаконито вођење универзитета и факултета, како у академском, тако и у финансијском смислу. Последњих година јавност је била сведок превирања на јавним универзитетима која су резултирала било сменама декана, било (изнуђеним) оставкама ректора.

Недостаци

Борба за руководеће функције је подстакнута и лошим системом награђивања постављеним Законом о платама, који функције на универзитету третира као радна места, не доводећи их у везу са академским звањем наставника на одређеној функцији. Предложеним законским решењима описани недостаци постојећег режима не само да нису отклоњени већ су још више изражени.

Према важећем законском решењу органи универзитета су ректор, сенат и управни одбор. Сенат је највише академско тело. Сенат доноси одлуке о изборима у звања, о наставним програмима, о усвајању извештаја комисија за одбрану докторских дисертација и другим важним академским питањима. По закону, сенат бира ректора универзитета, а статутима јавних универзитета је предвиђено да бира и проректоре и генералног секретара универзитета. Састав сената није у потпуности уређен важећим законом, али једну трећину чланова морају чинити редовни професори. По раније важећем закону, најмање половина чланова сената морали су бити редовни професори. Статутима јавних универзитета је предвиђено да сваки факултет има једног представника у сенату, кога бира научно-наставно веће факултета.

Управни одбор чине представници универзитета и представници оснивача, који чине свега једну трећину чланова. Представнике универзитета у управном одбору бира сенат. Управном одбору поверено је одлучивање у области материјално-финансијског пословања. По слову закона, ректор у том делу одговара управном одбору, али управни одбор нема никаква конкретна законска овлашћења према ректору који не води послове универзитета у складу са законом и општим актима.

Декане факултета именује и разрешава ректор, на предлог научно-наставног већа факултета. На наведени начин, декани су номинално подређени ректору. У стварности, однос ректора и декана условљен је саставом сената, јер снага ректора зависи од подршке коју му даје сенат. Деканима је у интересу да представници факултета у сенату буду личности којима верују, јер тако себи обезбеђују штит. Отуда ректори нису у могућности да ефективно контролишу рад декана, јер сваки радикалнији потез ректора, ма колико оправдан са становишта поштовања закона и јавног интереса, може довести до губитка подршке у сенату. Сличан је положај управног одбора, чијих две трећине чланова бира сенат. Уколико чланови управног одбора реше да заиста раде посао који би по закону требало да раде (да контролишу финансијско-материјално пословање декана и ректора), ризикују да их сенат смени и да изгубе принадлежности које по том основу имају. Она једна трећина чланова управног одбора које поставља оснивач не може ништа ту да промени, јер нема већину, а и они се у пракси опортуно понашају, водећи рачуна пре свега о својим принадлежностима. Према предложеном законском решењу, утицај оснивача на рад управног одбора ће бити још мањи, јер ће сенат јавног универзитета бирати девет од 11 чланова управног одбора. Сенат би требало да бира, осим чланова испред академског и неакадемског особља универзитета, и представнике студената и привредне заједнице. Ако су они стварни представници тих интересних група, шта сенат има са њиховим избором?

Уколико се усвоји решење које је предвиђено нацртом Закона о високом образовању, стварна власт на јавним универзитетима отворено ће прећи у руке декана. Новим законским решењем предвиђено је да декани улазе у састав сената, а одредба према којој најмање једну трећину састава сената морају чинити редовни професори избрисана је. Пошто велику већину чланова сената чине представници факултета, следи да ће декани имати одлучујућу реч приликом избора ректора, проректора, генералног секретара и девет од 11 чланова управног одбора - управо оних органа који би требало да контролишу њихов рад!

Неко ће рећи да је то израз факултетске аутономије, јер декане бирају научно-наставна већа. Декани су стога легитимни представници факултета у сенату. Но, које су законске гаранције да ће декани у сенату заиста заступати факултетске интересе, а не своје личне? Друго, не сме се испустити из вида да научно-наставна већа немају никакве законске надлежности у сфери материјално-финансијског пословања. Кандидатима за декане биће довољно да обезбеде већину у већу приликом избора за декана, а након тога до краја мандата могу слободно, практично без икакве контроле, располагати јавним средствима која су им дата на управљање и, приде, гласати у сенату како им се ћефне. Према мишљењима која су раније јавно заступана од стране појединих представника академске заједнице, мандат представника факултета у сенату није везани мандат. То се, по свој прилици, ни убудуће неће променити, јер нацртом закона нису предвиђене никакве обавезе за декане у погледу полагања рачуна научно-наставном већу о свом раду у сенату и начину гласања.

Демотивација

Неко други ће можда изнети аргумент да на јавним универзитетима у државама окружења, као, на пример, у Србији, декани улазе у састав сената. То заиста јесте тако, али факултети у Србији имају статус правног лица. Због тога на нивоу факултета постоји орган, савет, којем декан полаже рачун о свом раду у делу материјално-финансијског пословања и другим питањима од јавног интереса. У саветима факултета половину чланова чине представници друштвене заједнице, а другу половину представници факултета. Коначно, у Србији су декани готово без изузетка редовни професори.

Управо овде долазимо на други аспект читаве ствари. Ново решење није добро ни са академске тачке гледишта. Закон о платама у области високог образовања кумовао је ситуацији да се за места продекана, декана и проректора отимају наставници у нижим звањима, јер им избор на наведене функције обезбеђује плату која припада наставницима у вишим звањима. По слову закона, продекан има плату ванредног професора, а декани и проректори имају плату редовног професора. Резултат оваквог система награђивања је материјална дискриминација наставника у вишим звањима, јер ванредни професор на месту продекана и редовни професор који обавља функцију декана или проректора не добијају никакву новчану награду за то! Не треба много мућкања главом да се закључи да се оваквим законским решењем демотивишу, случајно или намерно, редовни професори да обављају универзитетске функције на које би по логици ствари требало да се бирају управо наставници у највишим звањима. Наведено потврђује ситуација на Универзитету у Источном Сарајеву, где се на прсте једне руке могу избројати декани који су редовни професори и ниједан проректор није у звању редовног професора. Сви они ће, ако предлагач остане при свом законском предлогу, убудуће седети у сенату универзитета и одлучивати о најважнијим академским питањима - између осталог и о избору наставника у звање редовног професора, иако сами још увек нису окончали своје напредовање на академској хијерархијској лествици.

У светлу наведеног, мало значи предложено пооштравање законских услова за изборе у наставничка звања. Штавише, тај предлог у контексту осталих предложених и већ усвојених законских решења може да буде контрапродуктиван. Много је једноставније за младе кадрове на универзитету да спроводе изборни инжењеринг како би били изабрани на деканску или проректорску позицију, и тако преким путем да дођу до плате наставника у највишем звању, него да се муче и презнојавају истражујући, пишући и објављујући књиге и чланке у реномираним међународним часописима. Не треба испустити из вида ни чињеницу да проректори и декани који нису у редовном звању не угрожавају позицију актуелног ректора, јер је само за функцију ректора прописан законски услов да кандидат за ту функцију мора имати звање редовног професора. Створено је погодно тле за симбиозу декана и ректора, где ректор неће бити способан да контролише законитост рада декана, јер ће од њихових гласова у сенату зависити његов опстанак на функцији ректора, а неће бити ни мотивисан да то чини, јер све док су проректори и декани у звању нижем од звања редовног професора, они му не представљају конкуренцију. Кандидати који нису у сенату а конкуришу за ректора, неће имати никакве шансе да буду бирани, јер неће имати механизме да развргну кохабитацију актуелних декана и ректора. Да ли је то циљ који је предлагач желео да постигне новим законским решењима? Сумњамо, али стара изрека каже да добре намере воде у пакао.

Републици Српској је преко потребна реформа високог образовања с циљем побољшања квалитета наставног и научног рада на универзитетима и подизања угледа њених универзитета на међународној сцени. Само такви универзитети могу да привуку младе, који се у све мањем броју опредељују да студирају на универзитетима у Републици Српској. Тај циљ се неће остварити уколико одлучујући утицај на креирање појединих законских решења имају они који штите своје тренутне позиције. Предложена законска решења изазивају забринутост да се управо то догодило.

Пише: Дијана Марковић-Бајаловић, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.