Đački dani: Jutro bilo slovo

Glas Srpske 25.10.2007 00:00

Piše Đuro DAMJANOVIĆ

DAVNO je bilo kad se dogodila moja prva radost koju uvek pamtim. Dogodila se ta radost, pre tačno 37 godina. Nalazi se na najlepšem mestu uspomena, a to je ono mesto gde boravi nezaborav. A to je najlepši nezaborav u Nezaboravu, jer nikad tome nezaboravu nisam poželeo zaborav. A ipak nisam ga se sećao često. Ponekad, i evo sad. Stajao je sakriven i od stvari i od vremena. Pa šta li to onda beše to? Bio je to dan kad su me upisali u prvi razred osnovne škole. Bio je to dan kada je celog dana bilo jutro. Nije bilo podneva, nije bilo popodneva, nije bilo predvečerja, ni večeri. Probudili su me, biće tačnije da nisam ni mogao zaspati, jer znao sam kud me vode. Umili su me vodom i zorom. Osetio sam drhtaj. Bilo je to malo straha od neviđenog i želja za viđeno. Tada sam čuo ptice kako drugačije pevaju. Učinilo mi se da ptice pevaju u letu. Čuo sam i slavuja, mada slavuji pevaju od listanja gloga do polovine avgusta. A tada je prvi školski dan bio 1. septembar. Povedoše me. Sećam se drhtaja radosti. Družiću se sa slovima! Pevaju li slova kao ptice? - pitao sam. Nisam čuo tada da o tome išta rekoše. Tek sada sam čuo da su rekli: pevaju i slova kao ptice kad postanu reči. Sišli smo sa brda do reke. Mahala mi talasom i govorila šumom. Zato najviše od svega volim reke. Ali da kažem tu priču o toj reci. Video sam tada da reka teče prema Školi. Ali, kasnije, video sam da reka teče od Škole. Možda je reka tekla prema Školi samo onda kad su me vodili da me upišu u školu. Okrenula tok. To nije pesnička metafora, ja sam stvarno tada video da zajedno s nama ide i reka. - Da li idu i slova u Školu? - pitao sam. - Slova? - rekoše. - Da, slova, da li i ona sada idu u Školu? - Tvoja slova sada su u Školi i tamo te čekaju. Zadrhtao sam, radosno i uplašeno. Više od sat vremena išli smo kad videh i rekoh: - Je li ono gore Škola? Jer beše velika i drugačija od svih vrata i svih prozora. Rekoše: - Ono gore je Škola. Tada sam zadrhtao od straha i radosti; i taj drhtaj uvek pamtim. Nisam skidao pogled sa Škole sve dok je nije zaklonilo drugo brdo. Sada je zbog brda na drugu stranu tekla reka. Sa mnom je sada do Škole mesto reke teklo slovo R. Slovo R poklonila mi je reka. Dovedoše me u Školu i upisaše. Svud deca i slova. Drugi svet odjednom! Saznao sam kasnije da mi je tada Nešto reklo: Ako budeš dobar đak, gradićeš od slova reči, a od reči opet reči. A ako ne budeš dobar đak, od slova nećeš graditi reči nego opet slova. Kad bih išta poželeo u svome životu ponovo, jedino bih poželeo da se još jednom upišem u prvi razred osnovne škole. Da kažem na kraju tajnu o slovima. Čim sam ušao u Školu odmah sam osetio čudan miris. Pomislio sam odmah: znam, to mirišu slova! Ali, to je bio miris table, miris krede i spužve. Ipak dakle, to je bio miris slova. Tada sam zadrhtao od straha i radosti i taj drhtaj uvek pamtim. Upisaše me u školu, u hram slova. Goleši, 1952, Beograd, 1989.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.