KOLUMNA: Ostvarenje ideje stare sto godina

Prof. dr Jovan B. Dušanić
KOLUMNA: Ostvarenje ideje stare sto godina

U Banjaluci se obavljaju završne pripreme za svečanost zakazanu za 17. septembar kada će se, u naselju Aleja centar, obaviti osvećenje temelja srpsko-ruskog hrama i kulturnog centra. Na centralnom trgu (kružnog oblika, površine 6.500 kvadratnih metara) nalaziće se srpsko-ruski hram, a naspram trga pored oltarskog dela hrama gradi se srpsko-ruski kulturni centar.

Sada su se stekli uslovi da naša generacija, napokon, može da ostvari ideju koja je u našem narodu spontano nastala pre stotinu godina i trajala sve do naših dana. Naime, ubrzo posle mučeničke smrti ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova (1918) u narodu se pojavilo masovno ubeđenje da Srbi ne smeju da zaborave kako je ruski car zbog bratske ljubavi naša dva naroda ušao u rat za Srbiju 1914. godine - rat u kome je izgubio državu, krunu, porodicu i sopstveni život. Kada je Kraljevina Srbija dobila ultimatum iz Beča, bilo je jasno da će Austrougarska napasti Srbiju. Mada Rusija u tom trenutku nije bila spremna za rat, car Nikolaj Drugi je odmah stao na stranu male, bratske Srbije. Posle dva neuspela pokušaja austrougarske vojske da osvoji Srbiju (Cerska i Kolubarska bitka) uslediće novi napad, u jesen 1915. godine. Srbija biva, sa tri strane, napadnuta od Centralnih sila - Nemačke, Austrougarske i Bugarske i naša vojska biva prisiljena da se pred višestruko brojnijom armijom, sa izbeglim narodom sa kraljem i vladom na čelu, povlači jedinim mogućim pravcem - preko zavejanih planina Albanije ka morskoj obali.

Kada je deo srpske vojske koji je preživeo “albansku Golgotu” stigao na albansku morsku obalu, gde im je zbog iznemoglosti, bolesti i gladi pretila smrt, zapadni saveznici iz Antante odbijaju da ih brodovima prebace na grčku teritoriju.

U toj situaciji predsednik srpske vlade Nikola Pašić moli za pomoć ruskog cara. Istoga dana (18.1.1916) kada dobija ovu molbu, car Nikolaj Drugi se telegramom obraća saveznicima (kralju Britanije Džordžu Petom i predsedniku Francuske Rejmonu Poenkareu). Smisao obraćanja bio je: ukoliko srpska vojska hitno ne bude prebačena sa albanske obale na grčko ostrvo Krf, Rusija izlazi iz Antante i potpisaće separatni mir sa Nemačkom. Posle oštrog ultimatuma ruskog cara, saveznici prebacuju na grčko ostrvo Krf 160.000 preživelih, od oko 400.000 koji su krenuli u povlačenje preko Albanije.

Nakon oporavka na Krfu srpska vojska odlazi na Solunski front. Tamo im se priključuju i vojnici Srpske dobrovoljačke divizije koja je prebačena iz Rusije. Naime, po izbijanju Prvog svetskog rata, veliki broj Srba iz Bosne i Hercegovine koji su živeli pod vlašću Austrougarske biva mobilisan i upućen na ruski front, na kome su masovno (na desetine hiljada) prelazili na stranu ruske armije. Na njihove zahteve i uz saglasnost srpske vlade formirana je Srpska dobrovoljačka divizija čiju smotru je (23.5.1916) u Odesi izvršio car Nikolaj Drugi, pozdravljajući ih sa: “Pomoz' Bog, junaci!... Srećan sam što u vama vidim onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršetku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!” Srpska dobrovoljačka divizija kasnije biva prebačena u Grčku i učestvuje u proboju Solunskog fronta i oslobođenju otadžbine.

Zbog svega toga, odmah posle mučeničke smrti cara Nikolaja Drugog, u srpskom narodu se spontano pojavila ideja o podizanju ruskog hrama. Ta ideja bila je masovno primljena od srpskog naroda i nju su jednodušno zagovarali preživeli borci Dobrovoljačke divizije, a naročito srpski sveštenici koji su školovani u Rusiji (banjalučki vladika Platon Jovanović, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić, protojerej-stavrofor Svetislav Davidović, arhimandrit Konstantin Čavić i drugi), te intelektualaca toga doba bez obzira na to da li su studirali u Rusiji ili na Zapadu.

Vladika Nikolaj Velimirović je (u Beogradu, na dan Svetog Ravnoapostolskog kneza Vladimira Ruskog, 1932. godine) na najbolji način iskazao osećanje duga srpskog naroda prema Rusiji i njenom poslednjem caru: “To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje - to su reči Hrista. Ruski car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti... Rusi su u naše dane ponovili kosovsku dramu. Da se Car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističnih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatnije, i danas sedeo na svom prestolu u Petrogradu. Ali on se prilepio k Carstvu nebesnom, k Carstvu nebesnih žrtava i evangelskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čada, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena. Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu, i obavezni su da razumeju”.

Car Nikolaj Drugi je bio izuzetno omiljen u našem narodu, a posle njegove smrti Srbi su ga obožavali i smatrali svetim. Za Srbe je on bio sveti mnogo pre nego što je došlo do njegove zvanične kanonizacije, 2000. godine. Tako, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić - koji je, posle školovanja u Banjaluci, završio Beogradsku bogosloviju, a potom u Rusiji Duhovnu akademiju i 1901. godine stekao zvanje kandidata bogoslovskih nauka - u pismu koje je zvanično uputio (19.10.1956) preosvećenom episkopu banjalučko-bihaćkom dr Vasiliju (Kostiću), predlaže da se u Banjaluci u znak zahvalnosti srpskog naroda prema Rusiji i njenom poslednjem caru “podigne crkva - manastir na Banjalučkom polju pokraj izvora Bogoslavčeva vrela u ime svetih slavjanskih mučenika Nikolaja Drugog i njegove porodice Romanov, koji 1914. godine stupiše u rat, te u gradu Jekaterinburgu dadoše svoje mučeničke živote za spas i slobodu srpskog naroda”. Bila je to i prva konkretizacija ideje koja je decenijama pre toga postojala u srpskom narodu, a koja se u naše vreme ostvaruje. Srpsko-ruski hram se gradi upravo na Banjalučkom polju pokraj izvora Bogoslavčeva vrela i imaće oltar posvećen svetom Nikolaju Drugom Romanovu i njegovoj porodici. To je moglo biti ostvareno tek u naše vreme kada je sa Banjalučkog polja uklonjena vojna kasarna i drugi objekti i nastao veliki slobodan prostor za izgradnju u srcu Banjaluke, izvršena kanonizacija cara Nikolaja i njegove porodice, te usvojen urbanistički plan i rešena imovinsko-pravna pitanja oko lokacije hrama.

Banjalučki srpsko-ruski hram je replika hrama Čuda arhangela Mihaila izgrađenog sredinom XIV veka (1358) u moskovskom Kremlju - srcu Ruske Imperije. U toku svoje viševekovne istorije, ovaj moskovski hram je nekoliko puta menjao svoj izgled, zbog dotrajalosti, elementarnih nepogoda (požara), i ratnih razaranja, da bi za vreme komunističke vlasti (1929) bio potpuno razrušen. Za osnovu banjalučkog hrama je uzet izgled hrama Čuda arhangela Mihaila koji je imao krajem XVII veka - petokupolni hram (pet ruskih kupola - lukovica) sa zvonikom u vidu šatora. Hram će imati tri oltara: centralni (posvećen Preobraženju Gospodnjem) i dva bočna (jedan posvećen svetom Simeonu Mirotočivom i svetom Savi, a drugi svetom Nikolaju i njegovoj porodici).

Izgradnja srpsko-ruskog duhovnog i kulturnog centra u Banjaluci predstavlja realizaciju davne ideje naših predaka, koja će doprineti daljem učvršćivanju veze dva bratska naroda i dve sestrinske crkve i biti zalog boljitku naših potomaka. Pored toga, kada bude završena izgradnja, Banjaluku će krasiti jedan od najlepših hramova urađen u stilu drevnoruskog crkvenog neimarstva koji je vekovima ukrašavao moskovski Kremlj. Biće to, ujedno, i najzapadniji hram sagrađen u ruskom stilu, a u sredini gde živi većinski pravoslavni narod.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana