КОЛУМНА: Остварење идеје старе сто година

Проф. др Јован Б. Душанић
КОЛУМНА: Остварење идеје старе сто година

У Бањалуци се обављају завршне припреме за свечаност заказану за 17. септембар када ће се, у насељу Алеја центар, обавити освећење темеља српско-руског храма и културног центра. На централном тргу (кружног облика, површине 6.500 квадратних метара) налазиће се српско-руски храм, а наспрам трга поред олтарског дела храма гради се српско-руски културни центар.

Сада су се стекли услови да наша генерација, напокон, може да оствари идеју која је у нашем народу спонтано настала пре стотину година и трајала све до наших дана. Наиме, убрзо после мученичке смрти руског цара Николаја Другог Романова (1918) у народу се појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године - рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и сопствени живот. Када је Краљевина Србија добила ултиматум из Беча, било је јасно да ће Аустроугарска напасти Србију. Мада Русија у том тренутку није била спремна за рат, цар Николај Други је одмах стао на страну мале, братске Србије. После два неуспела покушаја аустроугарске војске да освоји Србију (Церска и Колубарска битка) уследиће нови напад, у јесен 1915. године. Србија бива, са три стране, нападнута од Централних сила - Немачке, Аустроугарске и Бугарске и наша војска бива присиљена да се пред вишеструко бројнијом армијом, са избеглим народом са краљем и владом на челу, повлачи јединим могућим правцем - преко завејаних планина Албаније ка морској обали.

Када је део српске војске који је преживео “албанску Голготу” стигао на албанску морску обалу, где им је због изнемоглости, болести и глади претила смрт, западни савезници из Антанте одбијају да их бродовима пребаце на грчку територију.

У тој ситуацији председник српске владе Никола Пашић моли за помоћ руског цара. Истога дана (18.1.1916) када добија ову молбу, цар Николај Други се телеграмом обраћа савезницима (краљу Британије Џорџу Петом и председнику Француске Рејмону Поенкареу). Смисао обраћања био је: уколико српска војска хитно не буде пребачена са албанске обале на грчко острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком. После оштрог ултиматума руског цара, савезници пребацују на грчко острво Крф 160.000 преживелих, од око 400.000 који су кренули у повлачење преко Албаније.

Након опоравка на Крфу српска војска одлази на Солунски фронт. Тамо им се прикључују и војници Српске добровољачке дивизије која је пребачена из Русије. Наиме, по избијању Првог светског рата, велики број Срба из Босне и Херцеговине који су живели под влашћу Аустроугарске бива мобилисан и упућен на руски фронт, на коме су масовно (на десетине хиљада) прелазили на страну руске армије. На њихове захтеве и уз сагласност српске владе формирана је Српска добровољачка дивизија чију смотру је (23.5.1916) у Одеси извршио цар Николај Други, поздрављајући их са: “Помоз' Бог, јунаци!... Срећан сам што у вама видим онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији да по свршетку рата видим Србију велику и снажну!” Српска добровољачка дивизија касније бива пребачена у Грчку и учествује у пробоју Солунског фронта и ослобођењу отаџбине.

Због свега тога, одмах после мученичке смрти цара Николаја Другог, у српском народу се спонтано појавила идеја о подизању руског храма. Та идеја била је масовно примљена од српског народа и њу су једнодушно заговарали преживели борци Добровољачке дивизије, а нарочито српски свештеници који су школовани у Русији (бањалучки владика Платон Јовановић, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић, протојереј-ставрофор Светислав Давидовић, архимандрит Константин Чавић и други), те интелектуалаца тога доба без обзира на то да ли су студирали у Русији или на Западу.

Владика Николај Велимировић је (у Београду, на дан Светог Равноапостолског кнеза Владимира Руског, 1932. године) на најбољи начин исказао осећање дуга српског народа према Русији и њеном последњем цару: “То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје - то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти... Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју”.

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је он био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације, 2000. године. Тако, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић - који је, после школовања у Бањалуци, завршио Београдску богословију, а потом у Русији Духовну академију и 1901. године стекао звање кандидата богословских наука - у писму које је званично упутио (19.10.1956) преосвећеном епископу бањалучко-бихаћком др Василију (Костићу), предлаже да се у Бањалуци у знак захвалности српског народа према Русији и њеном последњем цару “подигне црква - манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. године ступише у рат, те у граду Јекатеринбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа”. Била је то и прва конкретизација идеје која је деценијама пре тога постојала у српском народу, а која се у наше време остварује. Српско-руски храм се гради управо на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела и имаће олтар посвећен светом Николају Другом Романову и његовој породици. То је могло бити остварено тек у наше време када је са Бањалучког поља уклоњена војна касарна и други објекти и настао велики слободан простор за изградњу у срцу Бањалуке, извршена канонизација цара Николаја и његове породице, те усвојен урбанистички план и решена имовинско-правна питања око локације храма.

Бањалучки српско-руски храм је реплика храма Чуда архангела Михаила изграђеног средином XIV века (1358) у московском Кремљу - срцу Руске Империје. У току своје вишевековне историје, овај московски храм је неколико пута мењао свој изглед, због дотрајалости, елементарних непогода (пожара), и ратних разарања, да би за време комунистичке власти (1929) био потпуно разрушен. За основу бањалучког храма је узет изглед храма Чуда архангела Михаила који је имао крајем XVII века - петокуполни храм (пет руских купола - луковица) са звоником у виду шатора. Храм ће имати три олтара: централни (посвећен Преображењу Господњем) и два бочна (један посвећен светом Симеону Мироточивом и светом Сави, а други светом Николају и његовој породици).

Изградња српско-руског духовног и културног центра у Бањалуци представља реализацију давне идеје наших предака, која ће допринети даљем учвршћивању везе два братска народа и две сестринске цркве и бити залог бољитку наших потомака. Поред тога, када буде завршена изградња, Бањалуку ће красити један од најлепших храмова урађен у стилу древноруског црквеног неимарства који је вековима украшавао московски Кремљ. Биће то, уједно, и најзападнији храм саграђен у руском стилу, а у средини где живи већински православни народ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана