Знате ли како је гладовање постало статусни симбол?

Јесу ли вас већ увјерили како је гладовање нова Биркин торба? Размислите још једном зашто се храна налази на црној листи богатих.

Познајем доста људи који упражњавају пост и, невезано за начин на који посте, слободно их могу подијелити у двије групе: оне који посте из вјерских или духовних разлога и оне који посте због губитка килограма. Руку на срце, ова друга група врло често је загриженија и фанатичнија од прве, те склона да диет цултуре маскира “потрагом за здрављем”. Част изузецима, али ова друга група је такође склонија сматрати да је храна (или одређене групе хране) зло које треба избјегавати уз обавезан додатак разноразних суплемената “добијених најновијим технологијама”. Та иста група обично је и више платежне моћи… Гладовање је постало статусни симбол. Кад збројим два и два, чини се да су добростојећи људи колективно постали алергични на… жвакање.

Ово није ништа ново. Као што су избори хране уско повезани са статусом, слиједи да такође гледамо на одређене типове тијела као 'пожељније' од других. Друштво је оријентисано на рад и оставља мало времена људима - посебно људима с ниским приходима - да планирају, купују и кухају здраву храну или вјежбају. Ово је кључни разлог зашто је дебљина сада више повезана с класом која нема висока примања. Упркос најбољим напорима покрета 'позитивности тијела', западна култура и даље велича мршавост. То је тренд који је имао разоран утицај на јавно здравље - посебно од почетка деведесетих - а у датом реалном окружењу екстремну мршавост никада није било теже постићи.

Ствари су потпуно различите за елиту. За почетак, елита не мора јести храну која изазива гојазност упркос томе што смо сви једнако окружени истим рекламама за нездраву храну. Мега-богати имају ресурсе који су им потребни да постигну виткост: приступ доброј свјежој храни, вријеме, фитнесс стручњаке. Такође, Оземпиц се још увијек првенствено користи међу богатима, док се “обични” дијабетичари морају носити с недостатком лијека на тржишту.

Ипак, данас вечере у скупим ресторанима више нису довољан показалац статуса. Клизав психолошки терен у овој ери 'само-оптимизације': не јести сугерише да је особа на неки начин 'изнад' основних физиолошких потреба и да је постигла потпуну контролу над својим тијелом с повећаном способношћу за учинковитост и фокус. Овај мотив заправо је историјски и имају га практично све религије, али данас су највиши свеци новац и моћ па је и класна димензија ове идеје најдоминантнија. Док је у стану на Петој Авенији на Менхетну, на примјер, одрицање од хране способност показивања недостатка потребе за материјалним добрима (попут хране) те сугерише и друштвену трансценденцију, мало је вјероватно да ће помодне дијете бити популарне у друштвима гдје постоји несташица хране или несигурност у вези с храном.

Не знам како ви, али мени је и даље готово потресно и изазива не мали бијес гледати славне особе које отворено признају да посте 23 сата дневно или узимају шаке пуне различитих суплемената умјесто уравнотеженог доручка. Ово нормализује и санкционише праксе које би у другим контекстима биле сматране поремећајем исхране. Када су прехрамбене навике ове врсте представљене као 'у име здравља', оне су друштвено прихватљивије и теже их је оспорити. Нажалост, оно што ми, као друштво, сматрамо "нормалним" и "ненормалним" зависи о контексту и увелико се темељи на томе како су неке праксе (у овом случају исхране) представљене.

Не знам докле више треба понављати да су екстремне дијете ем неучинковите ем опасне. Чини ми се да се борим против вјетрењача. Овај тренд заправо није о храни или здрављу. Он је начин на који нам богати приказују своје богатство и статус те се постављају изнад нас смртника који се понижавамо једући, преноси "Буро247".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.