Викање на дјецу оставља невидљиве ожиљке

Дјеца која су одрастала у средини гдје је викање било учестало, често са собом носе невидљиве ожиљке који се касније могу манифестовати кроз несигурност, анксиозност или избјегавање сукоба.

Како се ти утицаји одражавају у свакодневици?

Викање дјетету шаље поруку да није довољно добро или да све ради погрешно. У одраслом узрасту, то може довести до хроничне несигурности, осјећаја мање вриједности и страха од одбијања.

Свака грешка постаје доказ личног неуспјеха, што доводи до претјеране самокритичности.

Дјеца која су била изложена викању често развијају осјећај сталне пријетње. У одраслом узрасту то се манифестује као стална анксиозност, изазвана сукобима, критикама или чак обичним животним ситуацијама.

Страх од неуспјеха, усађен у дјетињству, може узроковати претјерани перфекционизам, гдје одрасле особе теже недостижним стандардима како би избјегле критику.

Често викање родитеља такође може нарушити способност стварања здравих односа. Неки одрасли избјегавају сукобе и повлаче се, док други реагују агресијом, што отежава односе с партнерима, пријатељима и колегама.

Дјеца која су била изложена викању често имају проблема с регулацијом емоција, што се у одраслом добу може манифестовати кроз интензивне испаде попут љутње, плача или емоционалне отупљености.

Страх од изражавања емоција често резултује унутрашњом несигурношћу и осјећањем изолованости, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.