Тајни дневник Мерилин Монро: Исповијест жене за којом су жудјели милиони

Један од разлога зашто Мерилин Монтро упорно остаје толико моћна и видљива икона љепоте и гламура јесте зато што никад није остарила пред камерама.

За разлику од њених вршњакиња Елизабет Тејлор, Деби Рејнолдс и Џејн Расел, она је остала овјековјечена као слика савршенства: мјешавина паперјасте плаве косе, поспаних капака и блиставог осмијеха који дјелује истовремено заводљиво и безбрижно.

Колико је стварно безбрижна била, међутим, постало је дугогодишња културолошка опсесија која данас умногоме надилази занимање за њене филмске улоге.

Околности смрти Мерилин Монро одувијек су се доживљавале мрачном страном те свијетле визије; лекција о претјеривању и зависности, за све оне који жуде за шампањцем и вртлогом секса и гламура призваним гласинама о Кенедијевима, Френку Синатри и Џоу Димађију.

Биографи и новинари су у детаље гомилали приче о зависностима и психијатријским болестима, доприњевши стварању легенде о Мерилин Монтро као трагичној жртви.

Она је била дјевојка рођена у погрешном дијелу града, са дјетињством проведеним по хранитељским домовима и одраслим добом током које су је искоришћавали мушкарци за чијом је наклоношћу жудјела и који су је на крају и одвели у усамљеничку, мистериозну смрт.

Године 2010, међутим, објављени су њени приватни записи који су открили много контемплативнију и поетску Мерилин, што се најбоље види из њених руком писаних пјесама, писама и дневничких забиљешки.

Ова кореспонденција и колекционарски предмети објављени су у књизи Фрагменти: Пјесме, интимне биљешке, писма Мерилин Монро, коју су приредили Стенли Бучтал и Бернард Комент.

Те биљешке су писанија једне пјесникиње: особе коју је водила потреба за писањем и изражавањем пажљиво бираним ријечима.

Она покушава да нађе прецизан израз који ће дочарати њено расположење или осјећање, што показује рефлексивност и даје увиде у њену звјездану личност који исказује мрачну интелигенцију.

Као што уредници напомињу:

"Збирка докумената представљена овдје није ништа мање од праве ризнице… нема ничег прљавог или ниског, у овој књизи нема трачева; то није био Мерилинин стил. Ове биљешке откривају интимност без разметања, сеизмичка мјерења једне душе".

"Оне не одузимају ништа од Мерилинине мистерије већ је само чине опипљивијом. Она је била несхваћена звијезда са магнетском силом која је залудјела многе компасе кад би им се нашла у близини."

"Доживљај саме себе"

У биљешкама које је откуцала на почетку брака са Џејмсом Доертијем раних четрдесетих, Мерилин је у тинејџерском узрасту написала да "од свих ових мисли и писанија руке ми се тресу, али само желим да наставим да их избацујем из себе све док та велика здјела у мозгу, иако не сасвим испражњена, макар не буде била растерећена."

Ово показује како је процес писања био од интегралне важности за Мерилинину негу о самој себи и њеном благостању.

Ту је она такође смјела да буде искрена, вјероватно на начин на који није могла на другим мјестима.

У недатираном одломку из своје свеске она је написала:

"Некад стварно не могу да поднесем Људска бића - знам да сви они имају властите проблеме баш као што ја имам своје, али стварно сам сувише уморна од њих.

"Разумијевање, прихватање, присуствовање неким стварима напросто ме изнурује."

У њеној свесци Регистар из отприлике 1955. године, она пише да је њена "прва жеља била да буде глумица" и да јој је циљ да ради посвећено и осјећајно, "и да се тога не стиди".

Њен нагон да ради на себи и властитом умијећу био је непоколебљив:

"Могу и хоћу да помогнем себи и радићу на стварима аналитички колико год то болно било", и у свесци је записала једну реченицу: "Изградити доживљај саме себе" - као да су је те ријечи на неки начин усидриле и подсјећале је на шта мора да обрати пажњу.

На папиру исцијепљеном из биљежнице хотела Валдорф Асторија написала је да "не смијеш да се обавезујеш или пристајеш на ангажмане" и "не смијеш да заборавиш да нема ничег што ти недостаје - нема ничега око чега треба да будеш самосвијесна - имаш све сем дисциплине и технике коју учиш и тражиш сама."

Она је радила на тим техникама да би побједила свој страх, али се он увукао у сваки аспект њеног живота, као што је и брак са Артуром Милером.

Док су били у Енглеској, на снимању Принца и плесачице, пронашла је страницу са Милеровим биљешкама за које је он тврдио да су скице за новог лика на ком ради, а у којима се изражава разочарање у њихов брак и признаје да је се понекад стиди пред пријатељима.

Био је то поражавајући ударац за Мерилин, а њене биљешке из тог времена показују колико је стварно тежак он био.

Она пише:

"Мислим да сам се одувијек дубоко плашила да будем нечија жена пошто из живота знам да нико не може да воли другога, икада… Почев од сутра, повешћу рачуна о себи, јер је то све што заиста имам и видим да сам одувијек имала."

Фрагменти које је записивала на комадићима папира откривају жену која непрестано ради на томе да стане чврсто на земљу, да помогне себи и да побједи све своје демоне.

Они показују и ријешеност Мерилин Монро и њену снажну вољу.

Било да се ради о планирању прослава или припремама за улогу, Монро је била минуциозна и чврсто ријешена да да све од себе.

Интимни записи

За оне који су истински фасцинирани приватним и породичним животом Мерилин Монро, ту је и књига о садржају њеног ормарића за документацију, ММ - Лично.

У њој историчар Луис Бенер користи фактуре, рачуне, писма, уговоре и пословне документе да оспори многе претпоставке о Монро, као што је идеја да она није добро водила пословне књиге: садржај њеног ормарића показује да јесте.

Бенер демонстрира колико је Монро била способна особа која је уживала у кувању, дописивању и многим добрим пријатељствима.

А у књизи Мерилин Монтро: Лична архива ауторке Синди Де Ла Хоз, факсимили из архиве као што су рођенданске честитке, чекови и телеграми, стварају утисак да можете да уђете у домаћински живот Мерилин Монро, са тактилним приступом интимној кореспонденцији.

Најважнија ствар коју ови дневници и записи постижу је да дају Мерилин Монро њен глас

Овај приступ Мерилинином животу изван великог платна послужио је као погонско гориво за њено савремено присуство на друштвеним мрежама, са безброј страница на Пинтересту, Инстаграму и Фејсбуку посвећеним њеним досјеткама, цитатима и писанијима.

Али важно је не заборавити да то писаније нису само биљешке или шкработине.

Оне нису биле намијењене за објављивање.

Оне су маштовите и поетске рефлексије и опсервације жене која је имала порив да се изрази катарзично и креативно.

У њима она може да искаже искрено шта осјећа у вези са тим шта жели.

Ти записи су много више у складу са фотографијама Мерилин Монро као контемплативном мислиоцу и страственој читатељки.

Можда на крају фотографије Мерилин Монро како чита Уликса нису позиране иронично.

Најважнија ствар коју ови дневници и записи постижу је да дају Мерилин Монро њен глас: без посредника, настали њеном властитом руком, као директна веза са њеном рефлективном свијешћу.

То је дијаметрално супротан начин асоцијације на Монро од дводимензионалног пинап модела или "дјевојке" са великог платна.

Они сугеришу шта је та "дјевојка" могла да ради у стану док је Ричард Шерман имао кризу средњег доба на спрату ниже у Седам година вјерности или шта је Чери могла да записује у дневник у гардероби у Аутобуској станици док је планирала путовање до "Холивуд енд вајна".

Другим ријечима, они дају умну, имагинативну и интимну димензију културној икони званој Мерилин Монро, омогућивши нам да се поистоветимо с њом као мислећом, осјећајном женом са жељама и ставовима, као што их имамо и сви ми.

Луси Болтон је виша предавачица филмских студија на Универзитету Краљица Мери у Лондону и гошћа уредница на "Марилyневерyдаy: Трајност Мерилин Монро као културне иконе у часопису Филм, мода и потрошња, преноси BBC на српском.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.