Стари обичаји за љепоту и здравље: Шта би дјевојке требало да ураде на Ђурђевдан

Легенда о светом Ђорђу је једна од најпознатијих и најинспиративнијих у хришћанском свијету.

Ипак, пре него што је постао симбол храбрости и вјере, Ђорђе је био обичан човјек, рођен у малоазијској Кападокији у угледној хришћанској породици. Његов животни пут није био обичан - од војника до свеца, Ђорђе је оставио дубок траг у историји.

За вријеме владавине цара Диоклецијана, почео је сурови прогон хришћана. Ђорђе је тада донио храбру одлуку да се супротстави неправди. Иако је био високо рангирани војни официр, није оклијевао да изрази своју вјеру и солидарност са прогоњенима. Његова храброст и непоколебљива вјера заслужују дивљење и поштовање.

Мучеништво светог Ђорђа је постало легендарно. Иако је поднио најстрашније тортуре, његова вјера није поклекла. И док су га римски војници сматрали мртвим након мучења, он је изненада оздравио, што је само додатно разгњевило његове прогонитеље. На крају, иако су му одрубили главу, његова вјера и храброст су остале непобједиве.

Од његове смрти, култ светог Ђорђа се ширио и постао један од најважнијих у хришћанском свијету. Многе земље славе Ђурђевдан као дан храбрости и обнове. У Србији, Ђурђевдан је посебно поштован, са многим црквама и манастирима посвећеним овом свецу.

Обичаји који прате Ђурђевдан одражавају вјеровања у обнову живота и природе. Берба цвијећа, прављење вијенаца и умивање цвјетном водом симболизују нови почетак и наду. Ови обичаји, прењети кроз вјекове, и данас живе као дио богате културне баштине.

Попут других хришћанских празника који се славе у прољеће, и за Ђурђевдан су везани многи народни обичаји који симболизују обнову живота, оличену у обнови природе. Култ цвијећа посебно је присутан у прослави Ђурђевдана, што га чини посебним у односу на остале славе.

Обичај је да на Ђурђевдан дјевојке рано изађу у поља која су у то доба године пуна цвијећа. Беру врбове гранчице и пољско цвијеће правећи вијенце и пјевајући:„Ој, вјенче, о, вјенче, 'оће ли ме момче?" И стављају их себи на главу. У неким крајевима Србије обичај је био да се вијенцима од пољског цвијећа ките овце које ће тада први пут бити помужене.

У крушевачком крају, 5. маја увече, уочи празника, дјевојке су одлазиле на ријеке или крај неке баре. Ту су одвајале три струка траве. Ваљало их је одсјећи на једнаку дужину.

Изговарале су сљедећу реченицу:„Овај струк сам ја, ово је знано момче, а ово незнано."

Који струк би до зоре највише порастао, тај би био будући муж. Знано или незнано момче.Не само младе, обичај је да и удате жене одлазе на Ђурђевдан у поље, беру ливадско цвијеће и праве вјенчиће.

Вијенце од врбе стављају на капије, као неку врсту заштите и као знак берићетне године, а цвјетне – на главу. И то не само они чија је слава Ђурђевдан!

У неким дијеловима Србије, ујутру, на празник светог Ђорђа, најстарија жена у кући мјеси погачу преко које се такође ставља плетени вијенац. Кроз ту погачу се понегдје помузе и овца, а овци се, осим вјенчића, на глави разбије и јаје.

Обичај је такође да мајка рано ујутру устане, набере врбе и врбове гранчице баци преко прекривача своје још уснуле дјеце. Да буду здрави и да порасту. И то није крај приче о цвијећу. На Ђурђевдан набрано пољско цвијеће ставља се у ћуп или вазу, а том водом се потом умивају дјевојке како би постале још љепше. Могу и старије – да се подмладе!

Дјевојке се уљепшавају умивајући се цвјетном водом, а у селу Враништу мајке на Ђурђевдан кувају јаја. Оно се потом ставља у корито, у воду којом се окупа дијете. Кад је купање готово, мајка ољушти јаје, а дијете га поједе! Да буде јако и здраво.
Иако су времена промијењена, приче попут оне о светом Ђорђу нас подсјећају на важност храбрости, вјере и солидарности у савременом свијету.

Његова прича инспирише нас да се супротставимо неправди и да останемо вјерни својим увјерењима, без обзира на изазове пред којима смо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.