Српска православна црква сутра слави Светог Луку: Ово су обичаји које ваља испоштовати

Српска православна црква и њени вјерници сутра, у суботу, 31. октобра, прослављају Светог апостола и јеванђелисту Луку, једног од седамдесеторице Христових апостола и једног од четворице јеванђелиста.

Свети Лука сматра се зачетником хришћанског иконописа, јер је, према предању, насликао три иконе Богородице за које се вјерује да највјерније приказују њен лик. Такође, приписује му се и ауторство икона апостола Петра и Павла.

Овај празник, у народу познат као Лучиндан, прате бројни обичаји и вјеровања. Једно од њих односи се на молитву Светом Луки, за коју се вјерује да доноси исцјељење, отклања болести и чува здравље.

Обичаји и вјеровања за Лучиндан

Култ Светог апостола и јеванђелисте Луке нарочито се учврстио у српском народу за вријеме владавине деспота Ђурђа Бранковића. Током турских освајања, деспот је његове мошти пренио у своју цркву Светог Успења у Смедереву. Тамо су се налазиле све док нису пренесене у Купиново у Срему, након чега им се губи траг.

Лучиндан у народном календару има посебно мјесто, јер се сматра даном који означава прелаз из јесени у зиму.

Свети Лука празнује се прије свега за здравље и благостање, а у појединим крајевима установио се и као празник посвећен заштити стоке од вукова. Домаћини су због тога везивали врпце око торова, вјерујући да ће тако вуковима остати затворене чељусти и да неће моћи нападати овце.

Лучиндан је један од празника уз које се традиционално везује обичај такозваних овновских свадби, распрострањен у различитим дијеловима Србије. Домаћини су овнове одвајали од оваца неколико седмица прије празника, а на сам Лучиндан приређивали су гозбе, током којих су их поново спајали.

Обичај је био да женска дјеца прије пуштања овнова међу овце узјашу животиње, како би, према вјеровању, било што више женских јагањаца.

На Лучиндан се не обављају тешки послови

Лучиндан се сматра једним од већих народних празника, а у појединим крајевима и запријечним даном, када се, према народном вјеровању, строго избјегавало обављање било каквих послова.

Свети Лука је и крсна слава многих породица, а у појединим насељима празнује се као завјетина. Био је и еснафска слава разних занатлија који су овог светитеља узели за свог заштитника.

У народу се и данас памти обичај опасивања торова, како би се стока заштитила од вукова. Уз овај обичај везује се и позната изрека: „Иде Лука, ето вука“.

За долазак зиме везује се и пословица: „Свети Лука, снијег до кука“.

Према народном вјеровању, на Лучиндан не би требало бити нагле нарави и нервозе, јер је Свети Лука био благ и миран и увијек је помагао људима.

Вјеровало се и да након празника посвећеног Светом Луки треба очекивати лошије вријеме. Вук Караџић је забиљежио и једно херцеговачко вјеровање о томе како ће изгледати зима и година.

- У Херцеговини, на Лучиндан, домаћин порани у тор да види како стока тога јутра лежи: ако је подвила ноге пода се, кажу да ће бити зла зима и година, а ако је ноге опружила, кажу да ће бити добра и зима и година - забиљежио је Караџић.

У Црној Гори се вјерује да је небеска дуга појас Светог Луке, што се тумачи као знак његове молитве за људе. У јужној Србији, према народном обичају, по првом госту који на Лучиндан уђе у кућу предвиђало се каква ће бити зима и наредна година.

Ко је био Свети Лука?

Свети Лука поријеклом је био из сиријске Антиохије, а рођен је у незнабожачкој породици. Још као младић изучио је грчку филоzофију, медицину и сликарство.

За вријеме земаљског живота Исуса Христа и његовог проповиједања, апостол Лука имао је прилику да га лично упозна, слуша његово учење и присуствује бројним чудима, како се наводи у књизи „Славе и празници“. Прихватио је Христово учење и, испуњен божанском мудрошћу, постао један од седамдесеторице апостола који су путовали свијетом и проповиједали Јеванђеље.

Након Христовог страдања, док је са Клеопом путовао у Емаус, указао им се васкрсли Господ. Послије силаска Светог Духа на апостоле, Лука се вратио у Антиохију, гдје је постао сапутник апостола Павла. Заједно су путовали Римским царством и ширили хришћанску вјеру међу незнабошцима.

Око 60. године написао је своје чувено Јеванђеље, које је по њему названо Јеванђеље по Луки и треће је по реду у Новом завјету. У приближно истом периоду написао је и Дјела апостолска, важно свједочанство о животу апостола и првим годинама хришћанске цркве.

Послије мученичке смрти апостола Павла, наставио је самостално да проповиједа Јеванђеље у Италији, Далмацији, Македонији и другим крајевима.

И у дубокој старости наставио је да шири хришћанско учење, путујући по Либији и Горњем Мисиру, одакле се поново вратио у Грчку.

Према црквеном предању, умро је у 84. години, а незнабошци су га због вјере у Христа објесили о маслиново дрво у Теби. Његове свете мошти пренесене су у Цариград за вријеме цара Констанција, сина Светог цара Константина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.