Управо та навика, тврди британски професор психологије Ричард Вајзмен, лажову највише олакшава посао.
Звучи супротно од свега што смо научили из филмова. Ипак, један телевизијски експеримент показао је да са лажовом пред очима погађамо лоше, а да се резултат преокреће једним једноставним потезом.
Новинар, омиљени филм и 30.000 погрешних процјена
Првобитна замисао била је смела. Би-Би-Си је хтио да интервјуише политичаре, па да публика погађа ко говори истину, а ко лаже. Ниједан политичар није пристао.
Улогу је зато преузео новинар. Два пута је сједио пред камером и одговарао на исто питање, о свом омиљеном филму. Једном искрено, други пут не. Гледаоци су позивали и гласали.
Резултат је био мршав. Према Вајзменовим ријечима, јавност је на телевизији прошла исто као испитаници у лабораторији: нико није умио поуздано да каже када новинар лаже.
Када је слика нестала, лажи су почеле да се виде
Истраживачи су онда урадили нешто сасвим једноставно. Уклонили су слику и публици дали само радио-снимак и транскрипт, без лица. Успјешност у откривању лажи нагло је скочила.
Објашњење је логичније него што дјелује. Осмијех, руке и поглед држимо под контролом, јер знамо да нас неко посматра. На избор ријечи и ток приче пазимо много мање. Вајзмен то сажима кратко: визуелни знаци су веома контролисани.
Сличне закључке нуди и велика анализа објављена у часопису „Personality and Social Psychology Review“, гдје преглед стотина истраживања о тачности процјене лажи показује да људи погађају тек мало боље од бацања новчића, и да лаж лакше уочавају када је чују него када је само гледају.
Скренут поглед вам не говори оно што мислите
Највећи проблем није то што лажови добро глуме. Проблем је што ми тражимо погрешне трагове. Поглед у страну скрећу стидљиви људи, па нервозни, па свако ко покушава да се сјети имена ресторана од прошлог петка.
Зато знаци да неко лаже ријетко стану у један покрет очију. Они се крију у реченици која се гради у ходу.
Како препознати лажова по ономе што чујете
Лагање троши много више мисаоног напора од истине. Онај ко измишља мора да памти шта је малочас рекао, шта ви већ знате и како све да повеже без рупе. Тај напор се чује у ритму и боји гласа.
Обратите пажњу ако саговорник:
- оклијева и пред сасвим једноставним питањем
- оставља дијелове разговора за касније или дуже паузе прије одговора
- шкртари на детаљима које бисте очекивали
- усред разговора мијења начин говора
- застајкује док слаже причу
Опрез, ипак. Ниједан од ових знакова сам за себе није доказ. Неко застане јер му ријеч не пада на памет, а неко јер је једноставно уморан.
Али када вам нешто у причи шкрипи, пробајте да на тренутак скренете поглед са лица и само слушате. Пажљиво слушање открива оно што очи пропусте, и то је савјет који вриједи запамтити прије сљедећег озбиљног разговора, преноси Крстарица.
