Од трагичне смрти Силване Арменулић прошло 45 година: Шта ће ми живот, када је све било само музика

Бранислав Предојевић
Од трагичне смрти Силване Арменулић прошло 45 година: Шта ће ми живот, када је све било само музика

Успјех филма “Тома”, у режији Драгана Бјелогрлића, поново је актуелизовао бурни живот, звјездану каријеру и трагичну смрт, славне народне пјевачице Силване Арменулић (1939-1976), која у овом биографском остварењу има важну ролу, у сјајном тумачењу глумице Тамаре Драгичевић.

Истина, њена животна прича, која у себи носи препознатљиве обрасце сна на холивудски начин, од блата до звијезда, остала је у колективном сјећању публике вјечно жива, иако је од њене преране смрти у саобраћајној несрећи у 37 години живота, тог кобног 10. октобра 1976. године, прошло скоро пола вијека. Мит створен већ за живота, раскошним талентом и преданим радом, након смрти обавијен мистеријом и гласинама, у распону од мрачних пророчанства до политичких мотива за намјештено убиство, додатно је добио на тежини и значају, претварајући Силвану у једну од музичких легенди Балкана. Простора иначе склоног претјераној митоманији и глорификацији, а када је у питању велика, лијепа, талентована и несрећна пјевачка звијезда и више од тога.

Рођена као Зилха Барјактаревић у десеточланој породици сластичара Мехмеда Барјактаревића из Добоја, већ је у дјетинству прошла кроз личне трагедије, које ће је као усуд пратити током живота. Један од браће умро је од дизентерије, отац се одао алкохолу, што је породицу одвело на руб сиромаштва. Помажући мајци да прехрани браћу и сестре, она је са 16 година почела пјевати по кафанама, гдје је њен раскошни таленат запазио хармоникаш Исмет Алајбеговић, који је одводи у Сарајево, које брзо постаје тијесно за њен вулкански таленат. Она убрзо мијења име у Силвана, дијелом због своје омиљене глумице италијанке Силвана Мангано, а дијелом што је жељела створити сопствени алтер-его, далеко срећнији од њеног стварног дјетинства, иако испоставиће се, од сопствене судбине је тешко побјећи без обзира на име.

Крајем педесетих, млада пјевачка нада сели се у Београд, гдје наставља каријеру кафанске пјевачице у престижном хотелу “Бристол” наступајући са оркестром Јовице Маринковића, у којем је пјевао и чувени Предраг Цуне Гојковић. Брзо упознаје будућег мужа тениског репрезентативца и тренера Радмила Арменулића за којег се удаје 1961. године, а већ 1964. године, издаје своју прву плочу “Да ли чујеш драги”. Иако је каријеру стартовала као врсна пјевачица севдалинки, брзо репертоар прилагођава раскошном вокалу уврстивши на њега народне, староградске и забавне пјесме, стварајући сопствени музички израз. Серијом дуета с разним извођачима бивше Југославије попут оних с Александром Трандафиловићем (“А што ти је мила кћери јелек раскопчан”, “Има дана”), Предрагом Гојковићем Цунетом (“Гдје си, да си мој голубе”, “Кад у јесен лишће жути”), Арсеном Дедићем („Живот тече”, “Све било је музика”) и Славком Перовићем (“Крчмарице, дај ми вина”, “Када смо се срели први пут”, “Катерина”, “Дођи, незнанко драга”) одбија сврставање у музичке фиоке, показујући да њен баритон сваку пјесму може претворити у Силванину пјесму.

Преласком у загребачки “Југотон”, који Силвану профилише као модернију противтежу ултрапопуларној Лепој Лукићи, са софистициранијом, сексипилнијом и елегантнијом (западнијом и урбанијом варијантом) стварајући медијско ривалство између двије музичке диве (лажно, пошто су приватно биле добре пријатељице) њена каријера експлодира у неслућене висине. Наступом у серији “Љубав на сеоски начин” 1970. године, гдје је глумила пјевачицу Раду и извела пјесму “Шта ће ми живот” распродану у невјероватном тиражу од 300. 000 примјерака, постаје музички и медијски феномен свог времена, хитови и улоге се ређају као на траци, а медијска помама за њом почиње остављати трага на приватном и менталном плану уз неколико бурних инцидената око љубавних проблема. Да буде горе, ускоро се десио злогласни телевизијски наступ у бикинију за Нову годину 1972. године и сингл са нумером “Југо, моја Југо”, који изазивају медијске нападе партијских заштитника морала и реда уз забрану извођења поменуте пјесме уз статус шунда. Додатни проблем била је посјета пореске инспекције, која је пронашла непријављене приходе, наводно, по пријави колега са којим је прекинула сарадњу. Ипак, све је то оставило трага на Силвану, већ исцрпљену сталним животом на путу, која је у интервјуима из тога доба често била песимистична, забринута и разочарана у погледу своје будућности.

- Можда сам у кафанама у којима сам певала стекла страх од будућности. Јер када музика престане, чаше престану звецкати и распевани гости оду својој срећи, кућама, ја останем сама, питајући се да ли за мене постоји сутра - рекла је Силвана за ТВ Сарајево 1973 године.

Она је за београдске ТВ Новости 1972. године изјавила нешто слично.

- Бојим се живота. Будућности. Оног што ће сутра бити и да ли ће сутра уопште бити - изнијела је ова не баш весела размишљања најпопуларнија пјевачка звијезда тренутка.

Ова мрачна размишљања добиће прво трагичну најаву кроз злогласну посјету бугарској пророчици Баба Ванги, која је, наводно,  пјевачици рекла “Не желим с тобом разговарати. Не сада. Иди и врати се кроз три мјесеца”. А када је пјевачица већ била на вратима, Баба Ванга је додала “Чекај, у ствари нећеш моћи доћи. Иди, иди! А ако будеш могла, дођи!”, а потом и трагични епилог кроз стравичну смрт у ауту под точковима камиона на магистрали Београд-Ниш. Пјевачица је због умора и болова у глави мјесто возача препустила Ради Јашаревићу, шефу Народног оркестра РТС-а, дијабетичару и по бројним свједочењима такође уморном возачу, а она и њена сестра Мирјана заспале су на задњем сједишту.

Прерани и шокантни одлазак у смрт, без обзира што је медијски игнорисан под притиском партијских цензора, дефинитивно је преселио пјевачицу у непролазни мит, а без обзира на то што ће у сљедећим годинама неке нове звијезде народне музике засјести на трон краљице домаћег мелоса, Силванине пјесме су биле јаче од заборава, поставши брзо евергрини класичне народне музике. У свеопштој експанзији турбофолка и најпримитивнијих облика народне музике, њене нумере просто речено сијају као драгуљи својим квалитетом и аутентичном изведбом, а њена трагична судбина испуњена сиромаштвом, врхунским пјевањем, тешким болом, кафанским животом, бурним љубавима и великом славом, без проблема може парирати рецимо судбини кантри звијезда попут Петси Клајн или Тами Вајнет. У том кључу треба тражити разлоге и њене популарности и опстанка на сцени деценијама након смрти. Она јесте била народна и кафанска пјевачица, трагична хероина приградских и сеоских губитника социјалреализма, али са друге стране њен моћни вокални стил, харизматични сексипил и урођена елеганција, без проблема су пролазили код урбане и образованије публике у доба СФРЈ, која је можда свјесно бјежала од својих руралних коријена у част комунизма и “врлог новог свијета”, који им је обећан, али уз чашицу више и Силванин баритон који емотивно јеца о пропалом животу и сломљеном срцу, круте друштвене стеге падале су брзо као чашице са стола. У животу Силване Арменулић, само је музика била пут за бјекство од трагичне судбине дјевојчице из разорене породице и бурног живота кафанске пјевачице. Музика је била и једини начин да се покуша пронаћи љубав и срећа и заборавити туга која је извирала из њених пјесама, снагом стихије јаче од времена, смрти и заборава.

Томо и Силвана

У филму Драгана Бјелогрлића музичка и емотивна романса између краља и краљице кафанске пјесме прилично је експлоатисана у умјетничком виђењу, иако чврстих потврда око природе њиховог односа нема. Зна се да је Силвана међу првима препознала Томин таленат, да је он написао за њу њену најпопуларнију пјесму “Шта ће ми живот” и да је по свједочењу супруге Гордане на вијест о њеној смрти пјевач био никад тужнији, али да осим платонске љубави није било друге врсте везе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана