Истраживање показало у којој земљи је најбоље бити дијете

Холандија је земља у којој је најбоље бити дијете на основу мјера менталног благостања, физичког здравља и вјештина, открило је истраживање које је недавно објавила УН организација за дјецу (УНИЦЕФ).

На другом мјесту је Данска, Француска је заузела треће мјесто, а слиједе је Португал и Ирска, наводи се у извјештају УНИЦЕФ-а у којем су упоређени подаци из 43 земље Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) и ЕУ.

А како то у пракси изгледа када су у питању Холандија и одгајање дјеце?

О томе је на свом блогу "Турнинг Дуч" говорила Аманда ван Мулиген, која се из Велике Британије у Холандију преселила прије 25 година.

Како каже, сматра се срећницом што одгаја дјецу у Холандији.

Дјеца у Холандији углавном постижу добре резултате у истраживањима о срећи, а ово УНИЦЕФ-ово истраживање је само још један доказ.

"Није случајно што Холанђани блистају у извјештајима попут овог Уједињених нација. Из онога што видим око себе, Низоземци свјесно раде на томе да одгајају срећну, здраву и самосталну дјецу и ја се заиста сматрам срећном што одгајам троје дјеце овдје", рекла је она и навела разлоге за то.

У школама у Холандији допуштају дјеци да буду дјеца

Дјеци у Низоземској допушта се да се фокусирају на оно што најбоље раде - играју се. Даје им се обиље времена за ту важну активност - игру.

"Иако већина холандске дјеце почиње са школом са четири године (законски је обавезна тек од пете), игра остаје главна тема надаље. Уче кроз игру (спелендерwијс лерен), а тек у трећем разреду (када имају шест или седам година) од њих се очекује да формално почну да читају и пишу", наводи Аманда.

Темељи се постављају у ранијим разредима, али без великих очекивања. До тренутка када дођу у трећи разред, већина дјеце је већ кроз игру савладала основе читања и писања - без притиска.

"Моје искуство је да се у првом и другом разреду наше мале низоземске школе фокус ставља на то да дјеца науче да раде самостално, да развију друштвену свијест, да науче да сарађују у групи и брину једни о другима. Уче да постоје правила и границе и ван куће - али на безбједан, разигран начин, пун поштовања", истиче Аманда.

Њен четворогодишњак има дневне и недјељне задатке, попут сликања јесењег дрвета прстима или прављења кућице од коцкица.

"Поносно ми говори колико је напорно радио и да је завршио све задатке - а заправо је провео недјељу дана играјући се, стварајући… и учећи", каже она и додаје да будућност дјеце није одређена са четири године.

Аманда појашњава да ће њена дјеца заиста почети да добијају домаће задатке тек када пређу у средњу школу.

"Да, најстарији син понекад треба да вјежба таблицу множења код куће, али сати и сати математике и језика послије школе? Не, апсолутно не", каже она.

То значи да њена деца имају времена да раде оно што најбоље раде - играју се. Што нас води до сљедећег разлога, преноси задовољна.рс.

Култура боравка напољу

Низоземци су народ који воли да буде на отвореном, а тако је и са њиховом дјецом. Ако не возе бицикл, онда су на тротинетима, скејтовима или ролерима. Зими иду на сањкање или клизање.

"Дјецу подстичу да се играју на улицама у стамбеним насељима (гдје су саобраћајни знакови прилагођени дјеци и гдје је брзина кретања возила знатно ограничена). Моја дјеца обожавају да буду напољу, активна, без обзира на временске услове. То ме подсјећа на моје дјетињство у Британији 1980-их, када смо се забављали на улици користећи само машту, можда лопту и бицикл", каже Аманда.

Друштво прилагођено дјеци

Аманда истиче да у њеном комшилуку не морају далеко да иду да би наишли на још једно дјечје игралиште или парк.

"Сва су мала, али разнолика и бројна. Кад бисмо хтјели, могли бисмо сваки дан посјетити друго игралиште - пјешке. Исто тако, многи ресторани су прилагођени дјеци, а број забавних паркова, зоолошких вртова и дјечјих атракција широм Низоземске је задивљујући за овако малу земљу. Има више него довољно забаве за дјецу свих узраста", каже Аманда.

Осјећај заједништва

Као и игралишта, и основне школе у Низоземској су мале и бројне. То значи да дјеца углавном похађају школе које су близу куће. Школске зоне су мале (иако нису строго одређене - можете уписати дијете у школу даље од куће ако желите, осим можда у неким већим градовима).

"Због тога дјеца до школе иду пјешке или бициклом. Када порасту, то им даје осјећај независности - осјећај који се губи ако их родитељи сваки дан возе у великим аутомобилилма, као што је често случај у Енглеској", додаје Аманда.

Како каже, свиђа јој се што Низоземци његују тај локални дух комшилука.

"Моја дјеца иду у школу са дјецом која живе у комшилуку. Послије школе заједно се играју у локалним парковима. То ствара осјећај заједништва. Заједно раде, заједно се играју", каже Аманда.

Помоћ државе почиње од рођења дјетета

Породица је важна и то се види и у државној политици. Постоје разне државне помоћи за породице са дјецом - субвенције за бригу о дјеци, као и дјечји додатак. 

Државно образовање је бесплатно. Низоземски систем бриге о младима је разноврстан и у већини случајева бесплатан, каже она.

"Све почиње од рођења уз помоћ 'краамзорг' (постпорођајна кућна њега), а наставља се кроз посјете 'цонсултатиебуреау' (савјетовалишту за родитеље и дјецу), што је јединствена услуга. Систем није савршен, али када год ми је требала помоћ као родитељу, добила сам подршку. Иако сам странкиња са малом породичном мрежом подршке, имам на кога да се ослоним - захваљујући низоземском систему бриге о дјеци. То би могао да буде и животни мото Низоземаца када је ријеч о родитељству", наводи Аманда.

Равнотежа између посла и приватног живота

И посљедње, али никако најмање важно - огромна пажња посвећује се балансу између посла и породичног живота. Породица је централна вриједност у низоземском друштву.

"Велики број запослених ради скраћено, посебно жене, како би биле ту за своју дјецу и радиле у складу са школским временом. Било да вам се то свиђа или не, таква је реалност. Мени се свиђа", истиче Аманда.

Родитељи, у каквој год се ситуацији налазили, треба да пронађу равнотежу између посла и породице која њима одговара. Низоземска култура и друштво пружају им ту могућност. Дјеца тако имају родитеље који углавном имају времена да буду присутни и укључени у њихов живот.

На крају - све је у ставу родитеља

"Родитељи у Холандији не притишћу дјецу да прерано одрасту. Умјесто тога, дозвољавају им да буду дјеца што дуже могу и да не брину о будућности док су мали. Недавно сам читала чланке о америчким родитељима који гурају дјецу да буду успјешна на много поља - и у школи и ван ње. Њихов распоред активности послије школе би шокирао дјецу у Низоземској", каже Аманда.

Истина је да Низоземце прати глас да су либерални, можда и превише за неке културе, али Аманда види отвореност и промишљен приступ родитељству који функционише, који ствара самосталну дјецу која се осјећају саслушано и вредновано. Дјецу која радо кажу истраживачима да су срећна.

"Зато ја планирам да и даље посматрам низоземске родитеље око себе и да тројици мојих синова сервирам добру дозу низоземског родитељства. Надам се да ће, када их једног дана УН истраживач пита о срећи, дати једнако позитивне одговоре као дјеца прије њих", закључује Аманда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.