Доктори открили шта људи најчешће изговарају пред смрт

Суочени са смрћу, које би посљедње ријечи изашле из ваших уста?

Доктори који се баве палијативном његом открили су да посљедње ријечи људи обично спадају у двије категорије – дирљиве и потресне.

Пацијенти су мирно преминули изговарајући да нису имали никаквих кајања, док су други изражавали тугу што су узимали свој живот здраво за готово.

Медицинска сестра у хоспицију Џули МекФаден је за ДаилyМаил испричала како су пацијенти често позивали своје родитеље који су преминули давно, или чак бивше љубави које нису видјели годинама.

Међутим, она је такође чула и пацијенте који су мирно изговарали „Волим те” онима који су им били у близини.

„То обично није на посљедњем издаху. Многи људи мисле да је то као у филмовима – драматична, посљедња изјава нечега што су увијек зажалили или нечега што су жељели да сви сазнају. То стварно није тако“, објаснила је МекФаден.

Она је такође напоменула да се често изговарају и ријечи попут „Хвала“, „Опростите ми“, „Молим вас, опростите“ и „Довиђења“.

Искуства са мрежа

Џули је почела да дијели своје знање и искуства на ТикТоку, гдје је стекла више од 1,2 милиона пратилаца и 12,4 милиона лајкова.

Хоспицијска њега је врста здравствене заштите која се фокусира на помоћ терминално обољелим пацијентима да ублаже бол и патњу, као и на емоционалне и духовне потребе пред смрт.

„Говорећи са људима сваки дан који умиру, највећа ствар коју људи не цијене је своје здравље“, рекла је Џули.

„Много ствари узимамо здраво за готово – да можемо да видимо, једемо, гутамо, ходамо, живимо потпуно без бола. Многи људи кажу да то нису цијенили и да би жељели да јесу.“

Неостварени снови и кајање

Људи често кажу да „желе да нису прокоцкали свој живот радећи“ и жене, нарочито, говоре о дијетама и жале што су се бринуле о томе како изгледају њихова тијела, или што нису јеле ово или оно због дијета и покушаја да изгледају на одређени начин.

Међутим, др Мина Чанг, љекар палијативне његе из Сан Франциска, рекла је за ДаилyМаил да је најчешћа ствар коју чује од својих пацијената: „Немам никаквих кајања“.

Друга честа тема код људи пред смрт је „неизражавање својих осјећања према породици или вољенима“.

„Ако су се неко вријеме свађали, кажу: 'Зашто нисам раније рекао извињавам се? Зашто нисмо поново успоставили контакт раније?'", каже Џули МекФаден.

„Сада, суочени са сопственом смртности, почињу да размишљају о смрти својих родитеља. И кажу: 'Никада их нисам питао, која је била њихова омиљена успомена из дјетињства?'“

Размишљања о прошлим односима

Она додаје: „То их тјера да размишљају о људима које су изгубили и о томе шта желе да ураде другачије сада када умиру, и како желе да кажу својој дјеци или породици. А ако су од њих отуђени, жалиће што су чекали тако дуго да се поново повежу, ако икада.“

Међутим, нису сви у стању да изговоре праве ријечи.

„Много пута, на крају живота, људи то уопште не спомену, јер су толико у негацији да не желе да говоре о стварима попут кајања... Нису увијек фокусирани на то јер покушавају да не мисле о томе. Зависи од особе“, рекла је МекФаден.

„Већина људи не изговара уз посљедњи дах, али ако то и учине, обично је то 'Волим те'. Обично је то, 'У реду је', као да хоће да утјеше неког другог, или нешто попут 'Спреман сам'.“

Повратак у дјетињство

Понекад се људи поново понашају као дјеца.
МекФаден је испричала: „Многи људи изговарају имена својих родитеља. Или кажу 'мама' или 'тата', или име бившег мужа који је већ преминуо.“

„Ако изговоре нешто близу смрти, обично је то кратко, тихо и нечујно. Тешко је заиста разговарати.“

Она је такође објаснила да позивање на преминуле родитеље може имати везе са тим што су родитељи „извор утјехе“.

„Увијек причам да је смрт попут рођења“, рекла је она. „Људи су као бебе.“

Заборављени језици

Језици које људи говоре могу се промијенити у посљедњем тренутку.

МекФаден је рекла: „Њихов први језик је италијански, али су живјели негдје гдје су говорили енглески 50 година, али када се приближавају смрти, поново почну да говоре италијански.“

„Њихова породица их није чула да говоре италијански годинама и сада ће само говорити италијански, или неки чудни језик, попут јидиша, из свог родног краја који нису посјетили 80 година.“

„Понекад говоре ствари које немају смисла. Али понекад немају смисла за нас, али могу имати за њих. Кажу, 'Морам да идем кући'.“

„Можда говоре о нашем другом дому, ако постоји живот послије смрти. Људи стално говоре о дому или одласку негдје, или о томе да морају да оду, као да иду на пут.“

Незаборавна искуства са пацијентима

Џули МекФаден је испричала незаборавна искуства са пацијентима.

„Једна жена, заиста смо се повезале. Рекла ми је: 'Цијелог живота сам била хришћанка, и још увијек не знам шта ће бити када умрем, да ли ћу само затворити очи и отворити их и видјети Бога?'“

„Наравно, нисам знала. Паничила сам у том тренутку и помислила, мораш имати одговор. А онда сам помислила, не, Џули, буди искрена. Рекла сам, 'Не знам.'“

„И она је само смијала, а онда сам и ја почела да се смијем. И каже: 'Па, изгледа да ћу сазнати.'“

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.