Како лијекови знају у који дио тијела треба да иду

Фармацеути кажу да не зна, али како нам онда на крају престане главобоља или спадне температура?

Молекули било ког лијека не могу циљано да се транспортују кроз наше тијело, нити они имају контролу над тим гдје ће на крају завршити. Али фармаколози хемијским процесима модификују молекуле лијека како би били сигурни да ће се они чврсто везати за мјеста на која треба и да ће мимоићи она на којима их не желимо.

Сваки фармацеутски произоди садрже више него само активну супстанцу лека који директно утиче на проблем. У њима има и „неактивних састојака“ или молекула који побољшавају стабилност, апсорпцију, укус и друге квалитете који су важни у обезбјеђивању тога да лијек одради свој посао.

На примјер, аспирин који смо прогутали такође има и састојке који спречавају ломљење таблете током транспорта, али и помажу да се раствори у нашем тијелу.

Како се лијекови апсорбују у тијелу

Када прогутамо таблету, она ће се најприје растворити у нашем желуци и цријевима прије него што се молекули лијека апсорбују у крвоток. Када доспије у крв, може да циркулише по цијелом тијелу како би приступио различитим органима и ткивима.

Молекули лијека утичу на наше тијело тако што се везују за различите рецепторе на ћелијама који онда изазивају одређени одговор.

Иако су лијекови направљени тако да циљају специфичне рецепторе како би произвели жељени ефекат, немогуће је спријечити их да наставе да циркулишу у крви и да се везују за нециљна мјеста и тако се јављају оне нежељене последице.

Молекули лијека који круже у крви такође се временом деградирају и на крају преко урина напуштају тијело.

Пошто неки молекули лијека у зависности од хемијских својстава никако не могу да продру кроз слузницу цријева, неки од лијекова које прогутамо никада се не апсорбују и уклањају се изметом.

Управо зато што се не апсорбује цијели садржај лека, неки лијекови се, попут оних који се користе за лијечење високог крвног притиска и алергија, узимају у више наврата да би се замијенили елиминисани молекули лијека и одржао довољно висок ниво лијека у крви.

Преношење лијека на право мјесто

У поређењу са капсулама и таблетама, ефикаснији начин уношења лијека је убризгавање директно у вену. На овај начин, цијела доза лијека циркулише кроз тијело и избјегава деградацију у пробавном тракту.

Многи лијекови који се дају интравенозно су „биолошки лијекови“ или „биотехнолошки лијекови“, који укључују супстанце добијене из других организама.

Најчешћи обилици ових лијекова су они који се користе у терапији рака и који се зову моноклонска антитијела, протеини који се везују за туморске ћелије и убијају их. Ови лијекови се убризгавају директно у вену јер наш желудац не умије да разликује варење терапеутског протеина и варење протеина из чизбургера.

У другим случајевима, лијекови за које су потребне веома високе концентрације да би били ефикасни, као што су антибиотици за тешке инфекције, могу се давати само путем инфузије.

Док повећање концентрације лијека може помоћи да се осигура да се довољно молекула везује за тачна мјеста како би се постигао терапеутски ефекат, такође се повећава везивање за нециљна мјеста и ризик од нежељених ефеката.

Један од начина да добијете високу концентрацију лијека на правом мјесту је да примијените лијек тачно тамо гдје је потребно, као што је трљање масти на кожни осип или употреба капи за очи. Неки молекули лијека на крају ће доспјети у крвоток, али ће бити довољно разблажени да је количина лијека која доспије до других мјеста веома мала и мало је вјероватно да ће изазвати нежељене ефекте.

Слично томе, инхалатор испоручује лијек директно у плућа и избјегава да утиче на остатак тијела.

Улога пацијената

Коначно, кључни аспект у дизајну свих лијекова је да пацијенти узимају лијекове у правим количинама у право вријеме.

Пошто је многим људима тешко да се сјете да узму лијек неколико пута дневно, истраживачи покушавају да осмисле формуле лијекова тако да их треба узимати само једном дневно или чак и мање.

Поред тога, пилуле, инхалатори или спрејеви за нос су погоднији од инфузије која захтјева путовање до клинике да би обучени клиничар убризгао у наш крвоток.

Што је мање компликовано и скупо давање лијека, већа је вјероватноћа да ће пацијенти узимати лијекове само када им затребају.

Међутим, понекад су инфузије или инјекције једини ефикасан начин да се одређени лијекови дају.

Чак и уз сву науку која иде у разумијевање болести довољно добро да се развије ефикасан лијек, често је на крају сам пацијент одговоран да терапију спроведе на прописани начин, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.