Потрошили године: Како је неславно пропала идеја да мачка буде агент ЦИА-е?

Замислите сцену – мушкарац у мантилу и са шеширом сједи на клупи у парку, повремено спуштајући новине како би кришом посматрао околину. Поред пролази улична мачка, трља се о његове ноге, а он је одсутно помази и наставља да забринуто осматра крајолик.

Послије извјесног времена, појављује се други мушкарац са ташном. Сједа поред човјека у мантилу, размјењују неколико ријечи, а затим одлази, остављајући ташну поред клупе. Први мушкарац је узима и нестаје у супротном смјеру.

План је звучао једноставно

Никада нећемо сазнати какве су планове имала ова двојица, или хоћемо? Да ли је она умиљата мачка заправо могла да прикупи неке важне информације?!

Па, не. Упркос најбољим напорима ЦИА током Хладног рата, покушај да мачке претворе у шпијуне завршио се неуспјехом.

Наиме, шездесете године биле су прилично бурне за америчку агенцију ЦИА. Када своју пажњу нису усмјеравали према Куби и Кастру, истраживали су необичне методе шпијунаже.

Тако је настао програм „Acoustic Kitty“, у преводу „Акустична маца“.

Идеја је била да се животиња која је, барем на папиру, требало да буде послушна, непримјетна и лака за контролу, искористи за прикупљање информација из совјетских амбасада.

План је звучао једноставно – мачку опремити прислушном технологијом и послати је тамо гдје људи не би посумњали да се одвија шпијунска операција.

Коришћење животиња за прислушкивање амбасаде можда само по себи није било потпуно неизвођљиво. Проблем је био у избору животиње.

На крају, програм „Acoustic Kitty“ доживио је неуспјех, добрим дијелом зато што је мачка изабрана за мисију једноставно одбила да ради оно што је требало.

Није потпуно јасно шта се тачно догодило, јер постоје опречна свједочења двојице главних људи који су касније говорили о пројекту.

Први је Виктор Маркети, бивши агент ЦИА, који је о програму говорио у интервјуу британском документаристи Адаму Кертису за филм „You Have Used Me As a Fish Long Enough“.

Други је Боб Бејли, стручњак за обуку животиња, који је о пројекту говорио за магазин „Smithsonian“ 2013. године.

Маркети и Бејли слажу се око кључне ствари – мачка је практично претворена у „ходајући радио“. У њено тијело уграђен је предајник, како би могла да преноси звукове из окружења.

Прва мачка је одмах страдала?

Према Маркетијевој верзији догађаја, једна мачка је већ током прве мисије страдала под точковима аутомобила, прије него што је стигла близу циља.

Бејли, међутим, оспорава ту причу и тврди да пројекат, колико год звучао апсурдно и, признаћете, сурово – није био потпуни промашај.

По његовим ријечима, успјели су да науче мачку да обраћа пажњу на људске гласове.

„Открили смо да можемо да условимо мачку да слуша гласове. Открили смо да ће мачка све више слушати људске гласове, а све мање друге ствари“, казао је.

Бејли инсистира да је „Acoustic Kitty“ био „озбиљан пројекат“. Према Википедији, коштао је агенцију ЦИА око 20 милиона долара.

Једини други познати извор о овом програму јесте документ ЦИА под називом „Views on Trained Cats“, који је данас доступан у цензурисаном облику преко Националног безбједносног архива Универзитета Џорџ Вашингтон.

У документу се наводи да је „заиста могуће...“, али је остатак реченице прекривен црним тракама.

У сљедећој реченици стоји да је оно што је наводно могуће, шта год да је било, представљало и „изванредно научно достигнуће“, као и да рад на овом проблему током година представља „велико признање особљу које је руководило пројектом“.

Имена тих људи нису наведена. Ипак, закључак документа није нарочито оптимистичан.

Иако се наводи да се „мачке заиста могу обучити да пређу кратке удаљености“, читав пројекат на крају је оцијењен као слијепа улица.

„Програм се, у практичном смислу, не би могао прилагодити нашим високо специјализованим потребама“, закључује се у документу.

Свако ко је икада покушао да натјера мачку да уради нешто што она не жели вјероватно ће лако разумјети овај закључак.

Зашто су мачке компликоване?

Али, зашто су мачке толико несклоне да раде оно што људи од њих траже? Пси, с друге стране, као да очајнички желе да удовоље власнику. Зашто су мачке толико... компликоване?

Стручњак за понашање мачака из Њујорка, Стивен Кванд, објашњава да постоји кључна разлика између човјековог најбољег пријатеља и домаће мачке.

„Пси су узгајани тако да желе да нам удовоље. Њима прија када донесу лопту, али им прија и то што смо тражили од њих да је донесу и што могу да ураде оно што желимо“, рекао је.

Код мачака је ситуација другачија. Њих углавном не занима да ли ће оно што раде усрећити човјека, све док је њима пријатно.

„Мачке желе да раде управо оно у чему уживају, без обзира на то да ли ми желимо да то раде или не“, објаснио је Кванд.

Разлог би могао да се крије и у начину на који су ове двије врсте припитомљене. Иако постоје различите теорије о томе како се процес одвијао, сматра се да су се мачке у великој мјери „саме припитомиле“.

Када су људи почели да складиште житарице, у њиховим амбарима појавили су се глодари. Мачке су долазиле да их лове, а људи су их толерисали јер су од њиховог присуства и сами имали користи.

Код паса је било другачије. Људи су их намјерно узгајали за читав низ различитих задатака – од чувања стада и доношења уловљених птица до помагања слијепим особама.

Обука паса за такве послове захтијевала је интензивну интеракцију са људима.

Мачке су, с друге стране, имале само један посао – да лове штеточине. А то су ионако радиле са великим ентузијазмом.

Имајући све то у виду, можда и није изненађење што мачка одабрана за пројекат „Acoustic Kitty“ није показивала нарочито интересовање за шпијунирање – совјетских дипломата или било кога другог.

Срећом, чини се да су дани тајних операција са „мачкама-шпијунима“ иза нас. Данас би било много једноставније користити мали дрон или неку сличну технологију.

Позната метода „кликни и награди“

Али, шта ако би Стивен Кванд ипак морао да обучи мачку да прислушкује шпијуна?

„Вјероватно бих покушао да пронађем веома умиљату мачку“, рекао је кроз смијех.

Објашњава да би у идеалном случају животиња морала да се навикне на људе које треба да прати. Пошто би то у оваквој ситуацији било немогуће, остао би универзални мотиватор – храна.

„Ако су шпијуни напољу, можда би понекад имали пикник. Зато бих покушао да будем сигуран да је мачка гладна“, рекао је.

Постоји, међутим, много општији начин обучавања мачака који се користи и када животиње глуме у филмовима, наступају у циркусима и изводе различите трикове. У питању је уређај познат као „кликер“.

Принцип је једноставан – када мачка уради оно што тренер жели, одмах добије посластицу.

„Ако мачки дате посластицу баш у тренутку када уради оно што желите, њен мозак величине ораха повеже те ствари и она помисли: ‘О, посластица’“.

Ако се уз посластицу користи и одређени звук, мачка почиње да повезује тај звук са наградом.

Ова класична Павловљева метода назива се „кликни и награди“. Како објашњава Кванд, „клик“ постаје најава награде, а временом сам звук може да постане привремена награда. Мачка зна да посластица стиже.

Када једном повеже „кликер“ са наградом, могуће је постепено изградити везу између награде и жељеног понашања.

Да ли је слична метода коришћена и током обуке мачке за пројекат „Acoustic Kitty“? То вјероватно никада нећемо сазнати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.