Potrošili godine: Kako je neslavno propala ideja da mačka bude agent CIA-e?

Zamislite scenu – muškarac u mantilu i sa šeširom sjedi na klupi u parku, povremeno spuštajući novine kako bi krišom posmatrao okolinu. Pored prolazi ulična mačka, trlja se o njegove noge, a on je odsutno pomazi i nastavlja da zabrinuto osmatra krajolik.

Poslije izvjesnog vremena, pojavljuje se drugi muškarac sa tašnom. Sjeda pored čovjeka u mantilu, razmjenjuju nekoliko riječi, a zatim odlazi, ostavljajući tašnu pored klupe. Prvi muškarac je uzima i nestaje u suprotnom smjeru.

Plan je zvučao jednostavno

Nikada nećemo saznati kakve su planove imala ova dvojica, ili hoćemo? Da li je ona umiljata mačka zapravo mogla da prikupi neke važne informacije?!

Pa, ne. Uprkos najboljim naporima CIA tokom Hladnog rata, pokušaj da mačke pretvore u špijune završio se neuspjehom.

Naime, šezdesete godine bile su prilično burne za američku agenciju CIA. Kada svoju pažnju nisu usmjeravali prema Kubi i Kastru, istraživali su neobične metode špijunaže.

Tako je nastao program „Acoustic Kitty“, u prevodu „Akustična maca“.

Ideja je bila da se životinja koja je, barem na papiru, trebalo da bude poslušna, neprimjetna i laka za kontrolu, iskoristi za prikupljanje informacija iz sovjetskih ambasada.

Plan je zvučao jednostavno – mačku opremiti prislušnom tehnologijom i poslati je tamo gdje ljudi ne bi posumnjali da se odvija špijunska operacija.

Korišćenje životinja za prisluškivanje ambasade možda samo po sebi nije bilo potpuno neizvođljivo. Problem je bio u izboru životinje.

Na kraju, program „Acoustic Kitty“ doživio je neuspjeh, dobrim dijelom zato što je mačka izabrana za misiju jednostavno odbila da radi ono što je trebalo.

Nije potpuno jasno šta se tačno dogodilo, jer postoje oprečna svjedočenja dvojice glavnih ljudi koji su kasnije govorili o projektu.

Prvi je Viktor Marketi, bivši agent CIA, koji je o programu govorio u intervjuu britanskom dokumentaristi Adamu Kertisu za film „You Have Used Me As a Fish Long Enough“.

Drugi je Bob Bejli, stručnjak za obuku životinja, koji je o projektu govorio za magazin „Smithsonian“ 2013. godine.

Marketi i Bejli slažu se oko ključne stvari – mačka je praktično pretvorena u „hodajući radio“. U njeno tijelo ugrađen je predajnik, kako bi mogla da prenosi zvukove iz okruženja.

Prva mačka je odmah stradala?

Prema Marketijevoj verziji događaja, jedna mačka je već tokom prve misije stradala pod točkovima automobila, prije nego što je stigla blizu cilja.

Bejli, međutim, osporava tu priču i tvrdi da projekat, koliko god zvučao apsurdno i, priznaćete, surovo – nije bio potpuni promašaj.

Po njegovim riječima, uspjeli su da nauče mačku da obraća pažnju na ljudske glasove.

„Otkrili smo da možemo da uslovimo mačku da sluša glasove. Otkrili smo da će mačka sve više slušati ljudske glasove, a sve manje druge stvari“, kazao je.

Bejli insistira da je „Acoustic Kitty“ bio „ozbiljan projekat“. Prema Vikipediji, koštao je agenciju CIA oko 20 miliona dolara.

Jedini drugi poznati izvor o ovom programu jeste dokument CIA pod nazivom „Views on Trained Cats“, koji je danas dostupan u cenzurisanom obliku preko Nacionalnog bezbjednosnog arhiva Univerziteta Džordž Vašington.

U dokumentu se navodi da je „zaista moguće...“, ali je ostatak rečenice prekriven crnim trakama.

U sljedećoj rečenici stoji da je ono što je navodno moguće, šta god da je bilo, predstavljalo i „izvanredno naučno dostignuće“, kao i da rad na ovom problemu tokom godina predstavlja „veliko priznanje osoblju koje je rukovodilo projektom“.

Imena tih ljudi nisu navedena. Ipak, zaključak dokumenta nije naročito optimističan.

Iako se navodi da se „mačke zaista mogu obučiti da pređu kratke udaljenosti“, čitav projekat na kraju je ocijenjen kao slijepa ulica.

„Program se, u praktičnom smislu, ne bi mogao prilagoditi našim visoko specijalizovanim potrebama“, zaključuje se u dokumentu.

Svako ko je ikada pokušao da natjera mačku da uradi nešto što ona ne želi vjerovatno će lako razumjeti ovaj zaključak.

Zašto su mačke komplikovane?

Ali, zašto su mačke toliko nesklone da rade ono što ljudi od njih traže? Psi, s druge strane, kao da očajnički žele da udovolje vlasniku. Zašto su mačke toliko... komplikovane?

Stručnjak za ponašanje mačaka iz Njujorka, Stiven Kvand, objašnjava da postoji ključna razlika između čovjekovog najboljeg prijatelja i domaće mačke.

„Psi su uzgajani tako da žele da nam udovolje. Njima prija kada donesu loptu, ali im prija i to što smo tražili od njih da je donesu i što mogu da urade ono što želimo“, rekao je.

Kod mačaka je situacija drugačija. Njih uglavnom ne zanima da li će ono što rade usrećiti čovjeka, sve dok je njima prijatno.

„Mačke žele da rade upravo ono u čemu uživaju, bez obzira na to da li mi želimo da to rade ili ne“, objasnio je Kvand.

Razlog bi mogao da se krije i u načinu na koji su ove dvije vrste pripitomljene. Iako postoje različite teorije o tome kako se proces odvijao, smatra se da su se mačke u velikoj mjeri „same pripitomile“.

Kada su ljudi počeli da skladište žitarice, u njihovim ambarima pojavili su se glodari. Mačke su dolazile da ih love, a ljudi su ih tolerisali jer su od njihovog prisustva i sami imali koristi.

Kod pasa je bilo drugačije. Ljudi su ih namjerno uzgajali za čitav niz različitih zadataka – od čuvanja stada i donošenja ulovljenih ptica do pomaganja slijepim osobama.

Obuka pasa za takve poslove zahtijevala je intenzivnu interakciju sa ljudima.

Mačke su, s druge strane, imale samo jedan posao – da love štetočine. A to su ionako radile sa velikim entuzijazmom.

Imajući sve to u vidu, možda i nije iznenađenje što mačka odabrana za projekat „Acoustic Kitty“ nije pokazivala naročito interesovanje za špijuniranje – sovjetskih diplomata ili bilo koga drugog.

Srećom, čini se da su dani tajnih operacija sa „mačkama-špijunima“ iza nas. Danas bi bilo mnogo jednostavnije koristiti mali dron ili neku sličnu tehnologiju.

Poznata metoda „klikni i nagradi“

Ali, šta ako bi Stiven Kvand ipak morao da obuči mačku da prisluškuje špijuna?

„Vjerovatno bih pokušao da pronađem veoma umiljatu mačku“, rekao je kroz smijeh.

Objašnjava da bi u idealnom slučaju životinja morala da se navikne na ljude koje treba da prati. Pošto bi to u ovakvoj situaciji bilo nemoguće, ostao bi univerzalni motivator – hrana.

„Ako su špijuni napolju, možda bi ponekad imali piknik. Zato bih pokušao da budem siguran da je mačka gladna“, rekao je.

Postoji, međutim, mnogo opštiji način obučavanja mačaka koji se koristi i kada životinje glume u filmovima, nastupaju u cirkusima i izvode različite trikove. U pitanju je uređaj poznat kao „kliker“.

Princip je jednostavan – kada mačka uradi ono što trener želi, odmah dobije poslasticu.

„Ako mački date poslasticu baš u trenutku kada uradi ono što želite, njen mozak veličine oraha poveže te stvari i ona pomisli: ‘O, poslastica’“.

Ako se uz poslasticu koristi i određeni zvuk, mačka počinje da povezuje taj zvuk sa nagradom.

Ova klasična Pavlovljeva metoda naziva se „klikni i nagradi“. Kako objašnjava Kvand, „klik“ postaje najava nagrade, a vremenom sam zvuk može da postane privremena nagrada. Mačka zna da poslastica stiže.

Kada jednom poveže „kliker“ sa nagradom, moguće je postepeno izgraditi vezu između nagrade i željenog ponašanja.

Da li je slična metoda korišćena i tokom obuke mačke za projekat „Acoustic Kitty“? To vjerovatno nikada nećemo saznati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.