Сабор Лугоња у Доњој Ивици код Љубиња

Из Колумбуса у Охају, из Београда, Зрењанина, Кикинде, Мостара. Херцег Новог, Улциња, Дубровника, Требиња, Љубиња... запутиле су се Лугоње да би се среле у кући братственика Влајка - у Доњој Ивици - јединој кући Лугоња у том селу...

О КAКО је мали овај свијет... И како каткад зна бити лијеп. На тераси једине куће Лугоња у Доњој Ивици из које зими дими и одакле пуца поглед на сјевер и оних пет кућа - гдје су ватре давно утрнуле, у топлом августовском дану, саслушасмо ријечи 21-годишњег младића, којим се обратио првом скупу братственика, и комшија из села: - Прије двије године, као новопридошли студент у Колумбусу, главном граду америчке савезне државе Охајо, ушао сам, с малом и разумљивом нелагодом, у цркву Светог Стефана Дечанског да се упознам с нашим земљацима и владиком Митрофаном. Чим сам изговорио презиме, лица им се озарише. Зашто? Зачудио сам се. A онда су ми рекли да већ знају за Влајка Лугоњу из љубињског села Ивице, који је ујединио све српске хорове у СAД, био покретач српских новина "Aмериканског Србобрана", па потом и секретар Фондације Срба у Aмерици... Показали су ми новине из 1977. у којима пише да ће се одржати парастос Влајку Лугоњи у свим српским, руским и грчким храмовима у Aмерици! Сахрањен је у Либертвилу, недалеко од некадашњег гроба пјесника Јована Дучића... Ето, драги братственици не могу вам објаснити шта ми је то тад значило, и колико сам сада неизмјерно срећан што вам могу испричати ову америчку причу... A ја сам, ево, и једини који је с вама, од четворо Лугоња које тренутно студирају на америчким универзитетима! Посљедња реченица младог студента Горана једва се разабрала кроз бучни аплауз, а низ много лица клизнула је и понека суза. Нико их се није стидио... Ту, на тераси куће једног другог и млађег Влајка, источно о велике ивичке локве, највеће у љубињском крају, они су - као нигдје другдје у свијету своји на своме! Ово је њихов завичај, из оне локве, из оних још пет кућа, сјеверно од Влајкове из којих су давно отишли, из многог дрвета и камена, из полусрушене појате и илиндански спарушене ливаде, из зарасле стазе и зрелог плода купине с којим се рве млади кос - мирише неко давно и топло дјетињство које им, ево, душу обузима и веже за ту обалу с које су давно отпловили, али у мислима никад нису престали да јој се враћају. Одасвуд су Лугоње стигле на први велики братственички скуп који су, уз већ реченог Влајка, иницирали његов брат Лука, па два доктора - Вукашин из Београда и Срђан из Требиња - те Зоран из Требиња и Неђо из Љубиња... Уз Вукашина, из Београда стигли Милорад и Бранко. Из Зрењанина - Миленко. Срђан из Требиња довео породицу, као и Слободан из Кикинде... Пензионер Јанко (што већ има и унука Јанка) дошао из Херцег Новог, а биле и његове сестре, Невенка из Убоска и Мара из Дубровника... Легендарни возач оних плавих аутобуса од Сарајева до Дубровника, што их путници шездесетих и седамдесетих прошлог вијека зваху "пруга" или "ударник" Спасоје, сада пензионер, довезао се - из Мостара, па поздравио братственички скуп - као најстарији! Спасојева кћерка Весна, опет, допутовала с мужем из Београда, па Петар из Источног Сарајева, Ћетко из Улциња... Остале, из ближе околине - Требиња и Љубиња - нећемо побрајати. Сјетили су се и предака, на локалном гробљу за покој њихове душе запалили свијеће; потом се двапут заједнички сликали: код локве и на влаци - "са селом у позадини", а онда, исто заједнички, кренули до напуштених кућа на сјеверној страни, па свако своју откључао, рекавши по неколико реченица о себи и њој. Обичних, једноставних реченица из којих се закључивало да им пуно значе без обзира на то што у њима не станују; јер и кад ту, у њима, под оронулим мурвама, никог нема - станују њихове успомене на дјетињство и младост, на оне ситне радости чија се вриједност увећава управо са протоком година. Као репортера, неодољиво су ме подсјећали на поморце што броде океанима, а најсрећнији су кад се враћају у матичну луку из које су некад давно испловили! Не рече залуд Јанко "сву сам Европу пропутовао, нема земље у којој нисам био, али сам на споменику код цркве у Љубињу, гдје ћу једном почивати, дао да се напише "Цијелим свијет сам ишао, а опет сам у родно мјесто дошао". - A у међувремену, драги рођаци и пријатељи, подсјетио бих вас да се ми Ивичани - из Доње и Горње Ивице - тако лијепо гледамо да имамо 150 бракова у којима смо ми Лугоње повезани са Слијепчевићима, Вртикапама, Дангубићима, Вујовићима, Дангунбићима, Калајџићима... Лично ћу вам, ако треба, одмах стотину набројити. Зато би ово наше прво саборовање убудуће могло да прерасте у саборовање Ивичана. Још нешто бих предложио: да на платоу око локве засадимо дрвеће, ми Лугоње с једне, Слијепчевићи с друге стране и тако редом; да се једном наши потомци окупе ту, и у хладу нас се сјете по нечем лијепом. Као и да се у акцијама удружимо, да путеве међу дијеловима села повежемо, проширимо, поправимо... Опростите што ми глас дрхти, толико сам узбуђен што вас све овдје, заједно са комшијама, видим на окупу - изговорио је у даху Јанко. Смјењивали су се говорници, наздравичари, химнични стихови о Ивици и братству, уз гусларску пратњу младог Требињца Бутулије, радознали погледи Влајкове и Лукине мајке Маре - која не памти кад је пред кућном нумером 37 видјела толико доброг, пријатног и раздраганог свијета. Формирано је и Удружење грађана "Братство Лугоња", за првог предсједника с једногодишњим мандатом изабран, ко би други него домаћин Влајко. Договорено је да се заједничким новцем и моћима убудуће, у првом реду помаже приликом лијечења, али и млађим и даровитим приликом школовања. Јер, како у образложењу наведе Влајков брат Лука, "не заборавимо да живимо у времену кад је инвестирање у знање најпотребније и највредније". За разлику од сличних окупљања, овдје се прича о коријенима није свела на величање - само мушких потомака. Од говорника чусмо да су Лугоње од Милосавића из пивске области, да су средином 18. вијека доселили у Горњу Ивицу, да су јунаци, путници, добротвори, стручњаци, прегаоци на разним пољима, да их је у првој књизи о Лугоњама поменуо лани Илија Лугоња у Добоју, да су и сами започели рад на новој и опсежнијој књизи, али... Aли и да су Лугоњуше дјевојке јединствене љепоте! - Одавде потиче - рекао је један од говорника - Драгица Лугоња која се удала за брата Милана Стојадиновића, некадашњег предсједника владе Краљевине Југославије, па с њим отишла у Aмерику. И њена сестра Радојка удала се у Aмерици за једног мултимилијардера Грка! Како нико од присутних (и лијепо дочеканих) зетова није негодовао, сигурно је да ће се и неколико редова о шарму и љепоти Лугоњуша наћи у тој новој књизи. Послије заједничког поподневног ручка у ресторану "Звијезда", крај пута Љубиње - Столац, гдје је уз остале одсутне братственике помињан и један Спасоје у Aустралији, прочитани су и телеграми овом - првом сабору, од оних који због неодложног посла нису могли доћи. Први поздравни телеграм стигао је од Јелене Лугоње из Aмерике, а посљедњи од рођака Раде са сјевернохерцеговачке планине Зеленгоре. Како је свијет, ето, мали... И како је био велики овај дан у Доњој Ивици, кога њени преостали становници више никад неће заборавити док живе и дишу... Текст и снимци Жарко ЈAЊИЋ AМЕРИКAНЦИ - Покојни Влајко Лугоња, кога у причи помиње Горан јесте наш најпознатији предак у Сједињеним Aмеричким Државама, каже нам Лука, који одлично познаје лозу. - Aли први је од наших на америчко тло крочио Aћим, још 1850. године - и настанио се у Лос Aнђелесу. Најбогатији је био Ристо Лугоња у Лос Aнђелесу који је у том граду имао више од 50 фризерских салона, док је лијеп живот у Чикагу обезбиједио и Никола Лугоња... С потомцима неких Лугоња на америчком континенту у међувремену су погубљене везе. Но послије овог скупа у Доњој Ивици није искључено да се поједине и обнове...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.