Хрватска "Олуја" (6)

Страдао је цио један народ и егзодусом најурен у неизвјесност захваљујући политици у остваривању циља - чишћењем Хрватске од Срба истребљивањем и прогоном.

За предузимање глобалне офанзиве на РСК Туђман је добио подршку од Изетбеговића када су у Сплиту склопили војни савез. Тада је усвојена и "Сплитска декларација" која полази од теза да је рат у Хрватској и Босни и Херцеговини јединствен подухват, и на тој основи, уз помоћ страних приватних војних фирми, разрађена је стратегија глобалне операције. Други састанак Туђман и Изетбеговић одржали су на Брионима недељу дана пре почетка "Олује". "Зелено светло" за почетак офанзиве ипак је дао Вашингтон, под условом да се сви изведе "брзо и чисто", што су потврдиле многе дипломате НAТО-а, па и сам државни секретар за одбрану, Вилијам Пери, министар иностраних послова Хрватске, Мате Гранић, је 6. августа 1995. изјавио: "Сједињене Aмеричке Државе су дале Хрватској савјет како да изврше масовни напад на Србе из Крајине". Штампа је тих дана забележила и посету Питера Галбрајта Београду, дан пре напада на Книн. Водио је дуге разговоре са Слободаном Милошевићем. Милан Мартић, тадашњи председник РСК, у интервјуу је, поред осталог, рекао: "Ми смо буквално предани, доживјели смо буквално највеће могуће понижење: тако смо проглашени и неборцима, кукавицама, издајницима, а то апсолутно не одговара истини". Крајина црвена од српске крви Без обзира на то уз чију помоћ и на који начин, али Хрватска је протеривањем Срба остварила свој вековни сан - етнички чисту државу. То што су при томе помагачи доживели тежак морални пад, спада у другу врсту анализе њихових мотива. Овде је најбитнији закључак да је страдао цео један народ и егзодусом послат у неизвесност. Успех хрватске политике и војске у овом рату у остварењу циља - чишћења Хрватске од Срба убијањем и протеривањем могао се догодити, између осталог, и зато што геноцид над Србима у Хрватској 1941. никад није кажњен. Туђманове истребљивачке намере нису биле непознате дипломатским круговима у свету. Aмерички амбасадор у Бугарској Дејвид Фишер стекао утиске о Туђману на конференцији дипломатског кора у Немачкој 1989. године. Тада је овај Хрват изјавио да "када он буде постао (не ако буде постао) председник Хрватске, тло у Крајини постаће црвено од српске крви. Тада ми је било јасно да постоји политичка мржња која кад-тад мора изаћи на видело". Ипак, ни искусни политичари и дипломати нису, изгледа, до краја упознали Туђманове намере. Зато се и могло десити тек након непосредне опсервације догађаја у "Олуји" да амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, подстакнут учесталим мишљењем да су Срби добровољно напустили Хрватску, изјави: "То је неприхватљив став. Они Хрватску нису напустили добровољно - отишли су уочи и после војне акције". Светске дипломате тек накнадно почињу да схватају крајњи циљ Туђмана да Србе протера из свих предала авнојске Хрватске, укључујући и источну Славонију и Барању, где је требало да нађу уточиште и локални и преостали Срби из других крајинских области. Није непозната ни тежња Хрватске да се прошири до Дрине, на шта упозорава и амерички амбасадор у Хрватској Монгомери изјавом загребачком "Тједнику": "Из Загреба се мора јасно рећи босанскохерцеговачким Хрватима да нема никаквих изгледа за припајање делова БиХ... То значи да морају престати све појаве које би тежиле некаквој великој Хрватској". Туђманове великодржавне амбиције када је национализам јавно осуђиван камуфлиране су преузимањем Хунтингтонове теорије о неизбежном сукобу цивилизација. То је зналачки уочио и тадашњи предсједник Хрватске академије наука и уметности Иван Супек, који у "Националу" 8. октобра 1997. истиче: "Док је био младић др Туђман је вјеровао да је свјетска повијест хисторија класних борби, сада су му цивилизације замијениле класе, па на снази остаје иста логика с неизбјежним ратовима, непријатељима, мржњама до истребљења вашег или нашег". Јасно је да Туђман није одустајао од увођења Хрватске поделом БиХ, јер је наводно, неизбежан сукоб исламиста и католика у Федерацији БиХ, чиме је изазивао реакције не само научне него и политичке јавности. О томе Супек пише: "Хрватска не би данас била изложена америчким и еуропским притисцима да није отпочетка била вођена погрешном политиком, особено национализмом са натрухама усташтва и планом диобе Босне и Херцеговине, а у томе је прилично устрајала, унаточ изнуђеним декларацијама и потписаним међународним уговорима": У интервјуу поводом одласка из Југославије, портпарол УН и Хашког трибунала Сузан Мануел је најавила: "Срби у Хрватској су велика трагедија... Оно што се догодило са РСК је огромна трагедија и за УН. Лично не могу да схватим да је то могло да се деси... Ми смо дошли овде као миротворци, а десило се да је неко добио рат, а неко изгубио рат... Хрватска је добила рат. Aли оно што се догодило у сектору "Запад", "Север" и "Југ" 1995. мислим на збивања у западној Славонији и касније у книнској регији, несхватљиво је. То је ужасна трагедија великих размера..." Објашњавајући како се то могло догодити на очи УН, Сузан Мануел наводи неке од закулисних радњи: "Док смо наивно веровали да се догађа неки напредак, у време ембарга за наоружања, Хрватска, се, заправо, иза наших леђа наоружавала. Истовремено на сцену ступа реал-политика, која се састојала у томе што су СAД, у сваком погледу, помагале и подржавале Хрватску да војно реши проблем целовитости своје територије. Било како, историја ће оценити, да ли је то било легално или није, али ја лично осећам да смо ми из УН били искоришћени на један компромитујући начин". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.