Светлана Китић за Глас Српске: Лекићева је моја наследница

Бијељина - Кад год су ме питали када ће Светлана Китић добити истинску рукометну насљедници увек сам говорила да је Србија већ има и да је то Андреа Лекић! Она је епитет најбоље рукометашице света и те како заслужила.

Изјавила је то за "Глас Српске" легендарна Светлана Цеца Китић, најбоља рукометашица свијета свих времена по избору Свјетске рукометне федерације (ИХФ).

И не само да је била играчица без премца већ је свако њено представљање почињало са префиксом "нај" а свакако да би шлаг на све епитете био и најљепша.

- Жао ми је што навијачи у Србији после недавно завршеног Светског шампионата неће моћи да гледају сребрне девојке у градовима широм наше државе јер готово све играчице играју у иностранству. Лига је код нас лоша ипак вјерујем да ће се нешто у скорије време променити. Надам се и да ће мој Раднички с Црвеног крста поново заблистати старим сјајем - каже Китићева.

Истиче  да је веома емотивно преживљавала Свјетско првенство и сребрну медаљу рукометашица Србије.

- Верујем да је међу свим оним људима који су гледали полуфинале и финале барем још неколико девојчица које ће почети да тренирају овај спорт, а међу њима ће се сигурно појавити нека нова Андреа Лекић. Била сам промотор. Толико сам се нервирала да сам изгубила пар килограма, али је на крају вредело све то одгледати и издржати. Видело се да поседујемо квалитет који ће се само упорним и квалитетним радом одржати а то су потврдиле и наше рукометашице које су изнедриле сребрно одличја. 

Китићева открива да упркос чињеници да је иза ње изузетно богата каријера и данас живи за рукомет.

- Професионалну каријеру завршила сам 1996. године. Ипак, све до 2005. имала сам клупске ангажмане у Италији а затим сам се вратила у Раднички. Није ми било тешко тренирати ујутро и навече у 49. години а у мом животу никада ништа није могло да замени љубав према овом чаробном спорту - јасна је Китићева.

Поред породице и рукомета, које су јој највеће љубави, још једно име заузима посебно мјесто у њеном срцу и животу - Раднички!

- Све ме веже за мој клуб! Незаборавне успомене носим из периода кад сам са 15 година први пут заиграла за Раднички. Тада сам се формирала у сваком погледу. Последњи пут у дресу мог најдражег клуба истрчала на терен са пуних 48 година. Ни  најмање ми није сметало то што сам неким од девојака, које су тада биле у тиму, могла да будем мајка, јер биле су и по 25 година млађе мене. Стало ми је било само да освојимо бодове и да ревитализујемо Раднички који је био и остао одскочна даска за све оно што сам у каријери направила.

Рођена је у Тузли а Београд је њена животна база!

- То су два града без којих не могу. Рођена сам у Тузли. Са 14. година играла сам рукомет за Јединство, а годину дана касније дошли су по мене људи из Београда, тачније из Радничког. Била је то моја прва селидба на тој релацији. После многих животних разочарања из Београда сам се у Тузлу вратила 2000. године. Ипак, од краја 2006. поново живим у престоници Србије.

Била је освајач златне олимпијске медаље у Лос Анђелесу 1984, бројних трофеја са свјетских и европских првенстава, државних и регионалних такмичења, али два пута је добијала епитет најбоље рукометашице свијета.

- Први пут 1977. године у Румунији, када сам имала 17 година. Биле смо омладинске првакиње свијета. А други пут у Сеулу, на  ОИ 1988. године, кад сам била у седмом месецу трудноће са мојом првом ћерком Маром. Ову титулу најбоље играчице света заслужила сам играма у претходној сезони. Била сам и 1991. најбољи голгетер Европе, а за репрезентацију сам одиграла 202 утакмице и постигла, рекордних, 911 голова. За све што сам урадила добила сам национално спортско признање у Србији. То је шлаг на моју рукометну торту - закључила је Китићева.

Књига "Цеца"

Светлана Китић је ових дана боравила у Бијељини гдје је промовисала књигу "Цеца" коју је написала њена некадашња саиграчица из Радничког а данас новинар Светлана Вујчић.  Међу корице је стала  прича о њеној бриљантној спортској каријери и успонима и падовима у животу.

- Књига је аутобиографска и носи лепу поруку младим људима. у њој нема пуно разлике између Цеце без рукомета и Цеце са рукометом а мене без рукомета човек просто не може ни да види. Кроз књигу сам желела да прикажем како није уопште тешко доћи до врха ако нешто уистину желиш и волиш. Нисам била поштеђена, као ни свака друга жена, ни љубави, ни смеха, ни суза, ни трагедија. Имала сам један сасвим нормалан живот уз једну ненормално успешну каријеру - истакла је Китићева.

Дјеца највећа љубав

Светлана Китић истиче да су јој дјеца највећа љубав и опсесија.

- Радо бих се одазвала позиву да тренирам талентовану децу из БиХ, првенствено мислим на талентоване девојчице које воле рукомет. На овим просторима има много неоткривених талената са којима треба да се ради. Таленат у свакој од њих постоји само га треба препознати. Вечити сам путник. Позната сам по томе да својој деци кажем да у три дана пакујемо кофере и идемо негде. Најважније нам је да будемо заједно. Где год сам била, радила и живела, увек сам водила децу, јер ја без њих не могу да функционишем - објашњава Китићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.