Ривалства XXI вијека: Да ли је Рафоле већ срушио Федала?

У очима највећег броја тениских заљубљеника широм свијета ривалство Роџера Федерера и Рафаела Надала највеће је у историји тениса. Међутим, да ли је заиста тако?

Двојица момака из меча у меч помјерају границе, њихови дуели су неизвеснији, као пар су одиграли највише окршаја у Опен ери и тако су натерали људе да преиспитају почетну претпоставку. Дио тог ’новог’ ривалства поново је Рафаел Надал, али на Федерерово мјесто дошао је Новак Ђоковић. Пред вама су четири групе разлога зашто је „Рафоле“ бољи од „Федала“.

1. Више „класика“

Бацимо ли поглед на све мечеве које је Надал играо са Федерером и Ђоковићем, закључићемо да је са Новаком играо више мечева који су по завршетку кићени епитетима „епски“, „класик“ и слично.

Ако су критеријуми квалитет мечева и самих поена, као и драматичност у најзначајнијим приликама као што су Грен слем турнири, онда се у случају Надал-Ђоковић неминовно издвајају два меча: финале Аустралијан опена 2012. и побједа Новака у пет сетова у најдужем финалу ГС турнира у Опен ери (пет сати и 53 минута), као и полуфинале Ролан Гароса годину дана касније и побједа Рафаела у пет сетова.

Не заборавимо ни фантастичан меч на Мастерсу у Мадриду 2009, то су три дуела који ће заувијек остати у тениским уџбеницима и у сјећању свих који бијели спорт воле.

Уз то, Ђоковић и Надал су неизвесне битке водили на свим подлогама и на свим Грен слем турнирима.

Са друге стране, Федерер и Надал нису доносили много драме на шљаци (о томе више у наставку текста), а једини прави њихов „класик“ одиграо се у финалу Вимблдона 2008. године, када је Шпанац славио са 9:7 у петом сету. То је један од најбољих мечева свих времена, по мом мишљењу и најбољи, и симболично је обиљежио почетак владавине Рафаела Надала.

Осим тога, финале Аустралијан опена било је неизвјесно, али не толико квалитетно, а у врхунску категорију евентуално бисмо могли сврстати и финале Вимблдона 2007, мада је и то дискутабилно.

На US опену Федерер и Надал никада се нису састали, а Ђоковић и Надал Њујорчанима су подарили три финала. Ниједно није било на нивоу гореспоменутих мечева, који су и у врху листе најбољих свих времена, али пружили су врхунски тенис и ниједан меч није био „једносмjерна улица“, како америчке колеге воле да кажу. Уз то, дуел из 2010. историјски је по томе што је Шпанац тада комплетирао Грен слем, освојена сва четири највећа турнира.

Роџер и Рафа ван Грен слемова имали су један окршај који може да се мjери са мечом Ђоковић – Надал у Мадриду 2009, а то је Рим 2006. и побjеда Надала у тај брејку петог сета.

2. Мечеви на шљаци

У дуелима Федерера и Надала знало се да Роџер нема никакве шансе на шљаци. Једине двије побједе на земљи остварио је 2007. у Хамбургу, када је окончао Надалов низ од 81 побједе на тој подлози и двије године касније у Мадриду, само дан послије Рафаелове четворочасовне борбе са Ђоковићем у полуфиналу.

Ко је гледао те мечеве, било му је јасно да Надал једноставно нема снаге. Нарочито се то односи на мадридски окршај.

Такође, Надал је Федерера на шљаци добијао и добија са лакоћом каквом Новака никада није. Довољно је споменути финале Ролан Гароса из 2008. године, када је Федерер узео само четири гема. Швајцарац на Гаросу никада није био ни близу побједе, три пута је узео по сет, али никада два.

Једини пут када је Федерер заиста био надомак тријумфа јесте у Риму 2006, то је заправо њихов једини меч на шљаци у којем је до краја било неизвјесно.

Са друге стране, Ђоковићеви мечеви са Надалом на шљаци много су компетитивнији, поготово откад је Новак достигао зенит своје каријере. Од споменутог, епског мадридског полуфинала, када је Ђоковић пропустио три меч лопте, било је очигледно да једино српски тенисер има рјешење за Надала на шљаци.

Године 2011. за само недјељу дана побједио је Надала у финалима Мадрида и Рима, и то без изгубљеног сета, у периоду када је Шпанац играо близу свог максимума. Остварио је Ђоковић и тријумф у Монте Карлу, мада је Надал тада још тражио врхунску форму послије повреде.

Многи се питају шта би се догодило да киша није прекинила финале у Паризу 2012. године, а на посљедњем Ролан Гаросу Новак је био на само корак до подвига у полуфиналу, али је Надал на крају славио са 9:7 у петом сету. Федерер ниједном није био тако близу.

3. Динамика ривалства

Тачке кулминације ривалства Федерера и Надала биле су када је Шпанац успијевао да уздрма поредак у „Роџеровој кући“, на Вимблдону. Осим тога, Надал је мање-више супериоран у мечевима са Федерером (укупни скор 22-10).

У дуелима са Ђоковићем динамика ривалства се стално мијења – Новак је 2011. скоро украо шљаку Надалу, овај му се реванширао важним побједама на бетону, укључивши два финала УС опена, а тврда подлога је по дефиницији терен српског тенисера. Ипак, видимо да у окршајима Новака и Рафе нема законитости.

Уз то, укупни међусобни скор знатно је неизвјеснији – Ђоковић је такође 22 пута изгубио од Надала, али га је и савладао седам пута више него Федерер.

Такође, Ђоковић и Надал чине ривалство са највише одиграних мечева у Опен ери – 39, а то не треба занемарити.

4. Специјалне тактике за највећег супарника

Дуели Федерер и Надала углавном слиједе исти шаблон – Шпанац високим спиновима на бекхенд противника гради иницијативу и осваја поене, а Федерер настоји да се што чешће извуче на форхенд и да буде одлучан и доминантан са основе линије како би он дошао у ситуацију да решава поен.

Роџер је прилично тврдоглав када је ријеч о својој игри и у његовом ривалству са Надалом мало смо видјели тзв. „специјала“, сегмената игре који се спремају искључиво за једног противника. Федерер би понекад убацио дроп шот, Надал је додатно вјежбао слајс сервис, али то је било то.

Дуели Ђоковића и Надала као да непрестано помјерају границе – таман се чини да је један преузео преимућство, онда се појави други са нечим сасвим новим. Новак је поправио кондицију, што је био основни предуслов да може да игра дуге мечеве са Надалом. Затим је бекхенд дијагоналама успијевао у континуитету да пробије Рафин форхенд, што до тада никоме није полазило за руком.

У тим промјенама ’моментума’, ситним корекцијама и сталном потрагом средстава да се буде за нијансу изнад ривала лежи и највећа чар ривалства Ђоковић-Надал. Посљедња већа промјена јесте одлука Шпанца да чешће мијења ритам форхенд паралелом и да тако избаци Новака из комфорне зоне.

У великој мјери то му је и успијело, што је уз велико самопоуздање кључ Надалових побједа над Ђоковићем у 2013, прије свега на УС опену. Баш у Њујорку видјели смо и назнаку Новаковог одговора, а то су инсајд-аут форхенди на Надалов форхенд, много чешћи него раније.

Новак је побједама у Пекингу и на Мастерсу направио добру подлогу за 2014, али још чекамо његов прави одговор на неком од Грен слем турнира. То и јесте један од разлога зашто је Ђоковић за новог тренера ангажовао Бориса Бекера. Вјерујте да најбоље тек слиједи.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.