Сто година поноса, Пролетер издржао све недаће

Нема поузданих информација када је у теслићки крај донијета фудбалска лопта, иако се са дозом сигурности може рећи да су је двадесетих година прошлог вијека донијели радници Дестилације дрва и Пилане, који су дошли из Аустрије, Чешке и Мађарске.

Факти

• Прва утакмица против Озрена
• Памти се меч против Сарајева
• прва лига велика жеља

Прве лопте су била резервисана за чиновнике и средњи слој, док је „крпењача” била за локално становништво из радничких и пиланских колона. Рекло би се да је то била љубав на први поглед.  Међу младим Теслићанима фудбал добија све више присталица, па се готово на свим радилиштима и погонима те двије фабрике формирају фудбалске екипе, игра фудбал. Локални „шустери” имали су пуне руке посла крпећи лопте све док потпуно не оду бестрага.

Како би предухитрили заљубљенике најважније споредне ствари на свијету из радничких и пиланских колона под утицајем управе фабрике почетком 20-тих година прошлог вијека формира се клуб Босна. Међутим, радници, техничари па и нижи службеници гледају на тај клуб као на страно тијело, радећи на формирању клуба иза којег ће стајати раднички Теслић.

СПОРТСКО РАЂАЊЕ

Формира се иницијативни одбор у којем су Ивица Зовко, Едуард Крањц, Ђуро Трифковић и Фрањо Јаушевац. У љето 1926. године одржава се оснивачка скупштина. У управу клуба, поред иницијативног одбора улазе Јосип Радвански, Иван Франк, Алојз Беранек, Хилмо Шеић, Сејдо Володер и Петар Келава. Фрањо Јаушевац је изабран за првог предсједника. Родио се Пролетер. Кумовао је Едуард Крањц. Глатка побједа од 3:0 на првој утакмици против добојског Озрена, означила је почетак игре, која још увијек траје.

Не треба бити претјерано видовит па закључити да власници теслићких фабрика нису били сретни што је клуб добио име Пролетер. Међутим, Теслић је био град радника, у коме је постојао један од највећих индустријских комплекса тог времена у овом дијелу Европе, у којем је радило готово 2.500 радника.

Како онда противрјечити становницима радничких колонија, који се са толико ентузијазма прихватају фудбалске лопте. Управа, играчи, бројни симпатизери знају да је борба за клуб почела и да повратка назад нема. Добровољним акцијама гради се Друштвени дом у центру града у којем по његовом завршетку 1927. године Пролетер добија просторије и мјесто окупљања.

Пролетер крајем тридесетих година учествује на Првом радничком слету у Сарајеву. Ту су још клубови из Вишеграда, Бања Луке и Јајца. У финалу турнира Борац је побиједио Пролетер 4:1. Илустровани лист „Снага” пише да  су се Теслићани држали сјајно и да су часно изгубили. Можда, али у клубу су са подсмјехом гледали на новински извјештај. Кружила је прича да Пролетер није формиран да часно губи, већ часно побијеђује.

ХРАБРИ

У сталном настојању да присталицама обезбиједе нове утакмице, нове побједе и нове радости управа клуба након пуних десет година ипак одлучују да прихвати жеље власника фабрика и промјени име клуба. На приједлог угледног трговца Вељке Додика клуб 1936. године мења име у Храбри. Под овим именом, наставља тамо гдје је Пролетер стао. Играју се утакмице са клубовима из региона али и са екипама из  Загреба и Сарајева, али сусрети са Борцем били су више од игре. Путовање на утакмице у Бања Луку била је авантура. Ишло се „ћиром” до Прибинића, пјешке преко Борја и касније опет „ћиром” до Бања Луке. Послије таквог путешествија утакмица је била релаксација, а сваки резултат побједа.

ДРУГИ РАТ

Током Другог рата дио играча је завршио у Њемачкој на принудном раду или у концентрационим логорима. Али и тада фудбал је био ту. Након што је Теслић 10 јула 1944 године по други пут био ослобођен одиграна је утакмица између војних јединица које су ослободиле град и Пролетера. Утакмица је прекинута у другом полувремену када је стигла дојава да њемачке јединице поново улазе у град. Фудбал је стао, до прве нове прилике.  Крајем те године обнавља се рад клуба а чланови раније управе Зовко, Јаушевац, Келава и Крањц враћају клубу име Пролетер. Прву званичну утакмицу након рата у јуну 1945. године Пролетер игра са Братством из Грачанице. Утакмица се завршава без побједникка 1:1 а Пролетер игра у саставу: Куртовић, Кадрић, Кајзер, Руштић, Ј. Которанин, Божић, Џемић, Н. Которанин, Прпић, Ајановић и Ливанчић.

РАДОЛИНКА

Без обзира на промјену имена, без обзира на жеље властеле да буде Босна, Деста па коначно и Храбри, Пролетер се увијек кући, у радничке колоне гдје су важила посебна правила, гдје игра није престајала без обзира на све.

Та игра, тај потез, који је пратио утакмице пренио се у сам живот, нека врста одговора на стварност, каква год она била. Није случајно што се тада на Радолинци, у непосредној близини бившег и садашњег стадиона Пролетера, послије утакмица настављала магија игре и романтизоване стварности.

Један од најбољих играча послијератног Пролетера Јосип Јурас био је на мети београдског Партизана. Када су дошли из управе српског великана Јурас се „сакрио” у колонама не желећи да напусти Пролетер. Није то био бијег од Партизана него бијег од одласка. Ипак је на наговор родитеља и пријатеља провео једну годину у Партизану. Тадашњи тренер београдског клуба, легендарни Иљеш Шпиц је желио да Јурас остане у клубу али се он врати у Теслић. У Пролетеру тада играју мајстори; Ригер, Бајтл, Рукавина, Томић, Јаушевац, Колесник, Чанковић....

Годинама касније Мирсо Галијашевић дијете Радолинке није се крио по таванима радничких колона. Отишао је у Челик гдје је октобра 1972. године дао побједоносни гол Фиорентини у 90-тој минути у узвратном сусрету финала Средњеевропског купа. Тако се Челик уписан у историју побједника а Мирсад обезбједио статус легенде зеничког клуба.

Не постоји пораз који више говори о Пролетеру од утакмиц са Сарајевом 1951. године  у  осмини финала купа БиХ. Утакмице је показала снагу, маштовитост и одважност „малог” клуба у великим приликама. Актери меча, који су одавно наставили са игром на неком другом мјесту, знали су да боље не може. Бајтл је ушао у историју као играч који је аутоголом пружио прилику Сарајеву да иде у четвртфинале купа, у најбољој утакмици Пролетера до тада, до сада. Након те утакмице брзоноги Колесник је у конкуренцији Жигантеа, Борозана, Кмоха и Јурића проглашен за једног од најбољих деснокрилних нападача у БиХ.

ФУДБАЛ И ЗАБАВА

Пролетер је био клуб са препознатљивом игром са пуно импровизација, кратких пасова и потеза који су привлачили публику. Из тог времена хроничари су забиљежили пријатељску утакмицу са Тошком из Тешња и Подрињем из Јање које Пролетер добија са 11:0 и 12:0. Тада је кружила анегдота, која никада није демантована да је капитен Пролетера, приликом руковања на центру прије почетка утакмице питао противничког капитена који је датум. Заправо датум је био број голова које ће дати Пролетер. Ако је виспрени Славко Котаранин на пријатељским утакмицама око лијеве руке носио капитенску траку, крпу од детерџента није то била провокација или лош гест према противнику, већ позив да забава може да почне.

Јесењи дио тузланске фудбалске лиге 1956. године Пролетер завршава на првом мјесту испред Текстилца из Дервенте. У годишњем извјештају клуба стоји податак да је током те такмичарске сезоне поред несташице опреме клуб играо утакмице и тренирао само са двије лопте. Двије лоптре!

Сасвим је природно да играчи па и тренери добијају признања за постигнуте резултате, срчаност и знање. У дугој историји Пролетера било је тога на претек али да неко из мале средине добије највише признање ФСЈ као тренер пионира и омладинаца риједак је случај. Тешко ће се наћи фудбалер Пролетера у другој половини прошлог стољећа који није прошао „Педину” школу фудбала. Успјешан голман, а касније тренер најмлађих, Мехмед Ахметкадић 1969. године добио је Спомен повељу ФСЈ.

Ако се с правом може рећи да за дугогодишњег капитене, голмана Бесима Клепића није важио закон гравитације, за Марина Рашића је важило правило да је корнер пола гола. Туце голова Марин је постигао из корнера не зато што су голмани биле „слијепци” или су имали лош дан, већ зато што је лопта једноставно ишла тамо гдје јој је мјесто, у гол.

КЛУБ И ПОРОДИЦА

Ништа није могло зауставити тај фудбалски виц, ту жељу да се игра и доноси радост навијачима и свом граду. Ни дуга путовања; камионом, возом ускотрачне пруге, претрпаним расходованим аутобусима, пјешке.. Није постојала препрека да се на утакмицу у Чапљину и назад путује пет дана. Постојала је само жеља да игра траје.

Бескрајан је списак оних који су свој „плес” са фудбалском лоптом посветили Пролетеру и Теслићу. Када из куће неко почне да игра за Пролетер, крећу сви. Тако у клубу играју шесторица браће Которанина, тројица Брандолек и Франк, браћа Цап, Колесник, Ливанчић, Мартиновић,..... игра се преноси са родитеља на дјецу, без престанка.

Од првог дана када је основан 1926. године Пролетер живи са градом и његовим становницима. Без обзира да ли је ријеч о навијачима који су ушли у историју не пропуштајући ни једну утакмицу, без обзира гдје се она играла, попут Боре Љиљак, Сејме Церовац, Милана Китића или пак Лидерсима 1989. за које је стогодишњица клуба, упркос свему побједа над свима и противницима, и невјерним томамам који су мислили да Пролетер има вијек трајања и да ће фудбалска грозница проћи. Нове генерације Лидерса настављају тамо гдје су претходне стале. Мурали су нацртани, град је у црвено плавоиј боји.

Али, они као и сви други знају да је било превише лутања, неразумијевања значаја и величине клуба да би данас било ко био равнодушан. Клупко промјена мора да се одмота и да клуб прву годину другог стољећа заврши тамо гдје припада, у првој лиги Републике Српске.

Ватромет

Навијачи Пролетера „Лидерси „ направили су у част 100. рођендана велики ватромет у читавом граду, док је одиграна и пријатељска утакмица  против Трепче из Косовске Митровице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.