Шта нам је отело дјецу

Планета се промијенила. С њом и друштво преокренуло. Живимо другачије него прије само деценију и по или мало дуже. Модерне технологије показале су да је свијет једно глобално село и на “клик” дале све као на длану - и добре и лоше ствари, а брзина времена у којем живимо нас, генерално као друштво, удаљило од основних људских вриједности на којима су одрастали преци у не тако далекој прошлости.

Залуђеност телефонима, а уздржаност од међусобног разговора коштала нас је, према оцјенама стручњака, већ више него што смо у стању да платимо, а у том “лудилу мозга” одрастају бројне генерације којима је насиље доступније данас него икада прије и које више идола, па чак и себе, проналазе у тој јами таме гдје нема лијепих ријечи и у којој су убистава излаз и спас.

Масакр који је починио тринаестогодишњак у Београду, тражећи своје мете, унапријед пописане, по школи коју је и сам похађао, шокирао је све нормалне људе и отворио безброј питања - али једно кључно - гдје смо заказали? И ко је крив? Да ли с дјецом довољно причамо?

Београдска трагедија

У пуцњави у Основној школи “Владислав Рибникар” на Врачару убијено је осморо дјеце и стражар. Шесторо ђака и наставник су рањени, а ухапшен је К. К. (13), који се сам, након крвавог похода, пријавио полицији и рекао шта је урадио.

Шок, туга, невјерица, уз упаљене свијећа и молитве за покој душа дјечака и дјевојчица пострадалих у школским клупама, завили су Србију у црно када је њихов дојучерашњи другар одлучио да им пресуди из очевог пиштоља, јер се, према неким незваничним информацијама, није осјећао прихваћеним у друштву. Није се уклапао.

Та трагедија је упалила аларм код надлежних и у Републици Српској, а након тога је са готово свих стручних адреса стигла јединствена порука - са дјецом треба причати и превентивно дјеловати, јер касно је касније.

Став струке је да је, како је поручила и педагог Снежана Голић из Србије, важно да се ради на превенцији да би се спречиле трагедије попут оне на Врачару и то тако што ће се на прво мјесто ставити љубав, испред амбиција и обавеза. Голићева је за тамошње медије навела да је велика количина нервозе ушла у животе свих људи, јер су преоптерећени и стално су у журби те подвукла да свима треба више слободног времена и уживања, далеко од онлајн игрица, друштвених мрежа, филмова, серија, ријалитија, уз обраћање пажње на дјецу, која су претјерано повучена, усамљена и тиха.

Случајеви деструкције, попут трагедије која се десила у београдској школи, индикатор је квалитета система, сматра социолог Драго Вуковић и додаје да институције државе нису оспособљене да превентивно реагују. Он истиче да су заказала три нивоа друштва, први и најважнији је породица, други школа, а трећи држава и њене институције.

- Трагедија је нестварна, десило се шта се десило, а основно питање је како нико није препознао да тај дјечак може да уради то што је починио. Каква је ту улога породице, да ли су га родитељи пратили и били у стању психе свога дјетета. Живимо у времену глобализације, брзог живота, погрешних идентитета, погрешних узора и очигледно да су његови родитељи људи од каријере, да у трци за парама нису имали времена да се баве својим дјететом и његовим проблемима - рекао је Вуковић за “Глас”.

Истиче да је и дјечак имао и разредног старјешину, наставнике, директора школе те да су сви они требало да препознају проблеме.

- Информације кажу да је био повучен, да се није дружио са вршњацима, што је проблем социјализације и како онда нико у тој школи није препознао шта мучи тог младог човјека од 13 година. Заказао је комплетан систем и овај трагични догађај је само посљедица неуређености и нефункционисања институција, односно запуштеног друштва - сматра Вуковић.

Упркос томе, додаје Вуковић, сви се ограђују од одговорности, наводећи да у савременом свијету институт моралне одговорности не постоји.

- Да постоји висок степен моралне одговорности, због убијених дјевојчица, њихових родитеља, због поштовања према овој несрећи ресорни министар би поднио неопозиву оставку, као и директор школе, разредни старјешина. У уређеним земљама министар поднесе оставку због безвезне ствари, а код нас се и не спомиње што је брука. Морална одговорност не постоји ни у политици, ни у институцијама, нико ни за шта у овим послијератним и посткомунистичким друштвима не одговара - категоричан је Вуковић.

Он сматра да друштво има снаге и знања да се “исчупа”, али да алати који би му у томе помогли нису у центру вриједности.

- Вриједности систем је изгубљен, имамо страшно негативну селекцију кадрова, због чега морамо вратити морал у све институције друштва, као и ауторитет учитеља, наставника, професора. Не могу нам ауторитети бити Кристијан Голубовић, ријалити програми, јер иза свега стоји једна погубна глобална идеологија коју промовише Америка, која уништава традиционалне институције вјеру, породицу, државу, нацију. Код огромног броја дјеце тај дјечак убица је постао узор, што се види и по коментарима на друштвеним мрежама, то су страшне ствари које нам намеће глобална сајбер заједница - рекао је Вуковић.

Академик и предсједник Друштва педагога Српске Драго Бранковић каже да су прије мјесец имали зимску школу педагога којој је присуствовало око 400 директора и педагога, а о превенцији вршачког насиља у школи причао је он:

- Сви смо предвидјели да стање по питању ове теме није на задовољавајућем нивоу. Та процјена је, дакле, урађена прије ових немилих догађаја. Суштина тога је у стању друштвене свијести у цјелокупном друштву, не изузимајући никога. Друштво није одговорило свом задатку, а школа и педагози као и васпитање у цјелини су пали на испиту. Можемо да причамо ко је на то више утицао, ко мање, али превенција нема. Бавило се посљедицама насиља - истиче Бранковић.

О свему се, додаје, прича када се насиље деси, а о суштини - превенцији се не говори уопште. О ономе што можемо да урадимо прије него што до насиља и дође.

- У свијету постоји осам модела превентивног дјеловања, а прво би школе и родитељи требало да препознају ученике, дјецу, младе, склоне насиљу који у појединим ситуацијама на часу, одмору испољавају насилничко понашање или дјеловање. Ниједна школа у Републици Српској нема списак, па ни за који интерно знају психолог и педагог, дјеце која у некој ситуацији испољавају такво понашање. С њима се мора радити и с њиховим родитељима. Неће овај проблем бити ријешен тиме што стоји полицајац испред школе. Суштина превенције вршњачког насиља је наставник који држи час, који с њима живи, иде на екскурзију, прави матурску забаву - истакао је Бранковић у разговору за “Глас”.

Насиље је, сматра, присуство у друштву у цјелини и сувише изражено.

- Имамо директни телевизијски пренос скупштине, небитно на којем нивоу. Тамо је изражено насиље - псовке, туче... То сви гледамо. То гледају дјеца и како да очекујемо да то исто право као посланици и министри немају остали грађани. То говорим јер друштво у цјелини мора дигнути ниво друштвене свијести и рећи стоп насиљу - рекао је академик, који је радни вијек провео у образовању као учитељ и професор у школама и на факултету.

Школа, каже, није изоловано острво, већ саставни дио друштва. Указао је и на однос према насилницима и његовим жртвама.

- Нико, па и ових дана, не помиње шта је са жртвама. Рањенима. Повријеђени су морално, интелектуално.... Живе, али се не примјећују. У теорији постоји сазнање да жртва насиља, које дуго трпи, укључујући и дјецу, и сама постепено постаје насилник. Превентива се мора односити да помогнемо и жртвама насиља. Превише смо се, као и средства информисања, окренули ка томе да све објавимо, а дјеца уче исто и на лошим примјерима. Видјели смо већ и примјер у Бихаћу послије трагедије у Београду. Показујемо им тако да сад сва дјеца знају план извођења насиља, а до прије десет дана нико о томе није ништа говорио - истакао је Бранковић.

Поредећи некада и сада каже да је сцена превише јавно отворена у времену у којем живимо.

- Увијек је било насилничког понашања. Не у овим размјерама и са толико крупним посљедицама да се иде оружјем, али насиље је и интелектуално и морално, без директног контакта. Насиље је, једноставно, својствено свим генерацијама, али није раније све презентовано. Многе жртве насиља нису то хтјеле рећи никоме, сад се све види. Снима се телефоном, показујемо.... Дјеца уче по узору. Посматрају. Ако тата и мама у кући испољавају неки вид насиља у кући, они то преносе и гледају како се то дешава, а сада ако им све то презентујемо и путем средстава информисања, имитирају то. Апсолутно сви фактори друштва, од породице, школе, морају радити на превенцији јер је она наш спас - закључио је Бранковић.

Сурови услови одрастања

Психолог Александар Милић истиче да се посљедњих дана износе различите теорије и мишљења о трагедији са Врачара, али да је суштина проблема та што кадар који ради са дјецом нема довољно знања и стручне едукације.

- Формално све је на свом мјесту. То је кадар који је завршио студије и запослио се, али ти људи немају знања у раду са дјецом. Наставници и педагози немају довољно едукације, која мора бити константна. Она се не завршава стицањем факултетске дипломе. Због тих људи који воде школе, образовне установе су постале извор оптерећења дјеце, то ја видим у свакодневној пракси, тако да није ни необично што се јављају отпори код ђака и различити облици агресије, љутње, незадовољства - рекао је Милић.

Дјеци као најважнијој популацији, на којој остаје будућност мора се посветити огромна пажња за здраво одрастање, а да би наставници, педагози и психолози то могли, Милић каже да је неопходно да константно пролазе савремене едукације.

- Оне се тичу дијагностике, праћења дјеце, узрочности, њиховог одрастања и понашања, да се прави прогноза шта очекивати од те дјеце и на крају дјелује терапијски тамо гдје треба. Раније смо имали школске досије о дјетету захваљујући којима се знало све о сваком дјетету, ко је и шта од њега може очекивати. Процјену ђака нико у школама више не ради, али нико у школи то и не зна. Едукација школског кадра је потпуно занемарена и игнорисана. Немамо довољно стручних и оспособљених људи на функцијама у склопу образовног система, то је суштина - закључује Милић и додаје да је требало да наставници београдске школе “Владислав Рибникар” познају дијете које је починило злочин, без обзира на то да ли су у питању његове врлине или мане.

Огроман проблем је, тврди Милић, што школа и у образовном смислу велики дио терета пребацује на родитеље.

- Све што се у школи не уради, а не уради се довољно, пребацује се на родитеље, од мама и тата се тражи да буду просвјетни радници, да уче своју дјецу. Па нису родитељи професионално спремали за то. Наставници умјесто да буду од помоћи родитељима, само их оптерећују. Такође, треба познавати и породицу, не само ученике, јер је море породица које су немоћне. У условима пада вриједности имамо нарушене брачне односе, разводе, дјеца одрастају у свирепим условима, доживљавају насиље. Свака друга породица је готово дисфункционална па ко с њима да ради? Како од њих тражити помоћ - пита се Милић.

Додаје да су вртићи красан примјер како треба радити те да се поставља питање зашто се то нарушава у школама.

- Зар школа треба да буде мјесто трпљења, агресивности, плача, нервозе, анксиозности, оболијевања, а то се у пракси редовно догађа. Дјеца живе у насиљу и са насиљем, они не поимају шта раде - закључио је Милић.

Сцене из Београда потресле су свијест, а стручњаци се питају шта нас може, ако не ово, натјерати да ставимо прст на чело и да се вратимо на фабричка подешавања. Од првог до посљедњег у ланцу одговорности зарад здравије и ведрије будућности наше дјеце и њихових потомака.

Индикатори

Предсједник Актива директора средњих школа бањалучке регије Љубан Бајић апеловао је да сви просвјетни радници дјелују превентивно.

- Имамо 94 индикатора који указују на промјене у понашању дјеце. Потребно је да на вријеме реагује педагошка служба, разредни старјешина и родитељи, односно да се сви заједно укључимо у бригу о дјеци - рекао је Бајић.

Он је указао на потребу да се отворе разговори о организацији рада и заштити ученика и потреби уочавања промјене понашања код дјеце у школама гдје је неопходан ангажман наставника, родитеља, психолога и републичких институција.

- Дјеца су често сама. Проводе вријеме на телефонима и рачунарима, мање се играју, друже. Послије долази до проблема које је тешко предвидјети. Ми смо ти који морамо да уочимо сваку промјену понашања ученика и да на вријеме реагујемо - истакао је Бајић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.