Прича о трагичној судбини и крају Маги из групе ЕКВ

Б92
Прича о трагичној судбини и крају Маги из групе ЕКВ

У мом нормалном, стабилном животу најнестабилнији дио сам управо ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности, већ због сталног тражења у свим могућим областима умјетности и живота.

У прољеће 1959. године рођена је Маргита Стефановић Маги, једна од најзначајнијих музичарки на сцени бивше Југославије. Дуге црне косе и невјероватне харизме, била је икона рокенрола осамдесетих. Прозвана је црном принцезом, а највећу популарност стекла је као чланица бенда "Катарина Велика II", који је послије променио назив у ЕКВ.

Била је дио београдског боемско-умјетничког круга, коме су припадали и остали чланови ове групе. Публика је у њеном односу према клавијатурама неретко видјела покретачку енергију бенда. Маги је била умјетничка душа, школована пијанисткиња и композиторка.

Дозвола мајке

"У мом нормалном, стабилном животу најнестабилнији део сам управо ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности, већ због сталног тражења у свим могућим областима уметности и живота" ,тврдила је једном приликом Маги.

У Средњој музичкој школи "Јосип Славенски", заједно са Ивом Погорелићем, матурирала је као најталентованија пијанисткиња, након чега је добила позив за наставак образовања на престижном конзерваторијуму у Москви. Но, сјајну прилику одбила је због мајке, којој се није свидјела идеја да Маги у тим годинама оде од куће.

Маргита је наставила да истражује живот, свирала је клавир и уписала је Архитектонски факултет у Београду. Дипломирала је 1982. године и управо се тада, заједно са својим момком Срђаном Вејводом, све више загријавала за београдску андерграунд сцену па је кренула у потпуно другом смјеру.

Свестрана и харизматична Маги

У прољеће исте године преко свог рођака, гитаристе Гагија Михајловића, упознала је Милана Младеновића, а убрзо након тога на једној од проба тадашње групе "Катарина II" позвана је у бенд у којем је остала све до краја 1994. године, односно до Младеновићеве смрти, која је, уједно, означила и крај постојања правог ЕКВ-а.

Истовремено је учествовала у стварању албума многих југословенских бендова, међу којима су и "Karlowy Vary", "Elvis J. Kurtović & His Meteors", "Van Gogh" и "Бабе". Компоновала је музику за филмове "Први пут с оцем на јутрење", "Вера Хофманова", "Повратак Вука Алимпића", "Плави плави", а учествовала је и у позоришним продукцијама "Класни непријатељ" и "Три сестре".

На позив редитеља Горана Марковића, опробала се и као глумица 1985. године у улози Драгане у филму "Тајванска канаста".

Посљедњи рад

Након Младеновићеве смрти, наставила је да свира у бенду "Курајбери" те гостовала на албумима "Глисерса", "Зиона" и "Директора", а 1995. године, заједно с групом младих београдских музичара, формирала је бенд EQV и објавила албум под називом "Ти си сав мој бол", инспирисан познатом пјесмом "Екатарине Велике".

За клавијатурама је наступила и на неколико унплуггед концерата "Електричног оргазма", а њен посљедњи рад везан је за позоришну представу "Капут мртвог човјека" из 2002. године.

Била је покретачка снага бенда

Све њене успјехе годинама је притискала борба с тешким наркотицима, која је постала још интензивнија када јој је 1996. преминуо отац. Покушавајући да их се ослободи, продала је породични стан и у предграђу Београда купила два мања, а остатак новца искористила за путовање у Индију. Жеља да у далекој земљи у потпуности промјени начин живота била је још један неуспјели покушај, па је по повратку кући повукла нове тешке потезе. Продала је оба стана и убрзо потрошила сав новац, те постала бескућница.

Потпуно немоћна и усамљена, посљедње године живота провела је у напуштеној гаражи у београдском предграђу Борчи, а затим у склоништу за бескућнике на Вождовцу. Била је осуђена на милост пролазника, хуманитарну помоћ и мрвице хране које су јој с времена на време доносили њени фанови.

Отишла је тихо

Маргита Стефановић смјештена је у августу 2002. на Инфективну клинику у Београду, гдје је преминула 18. септембра. Имала је 43 године и била је посљедња чланица из оригиналне поставе групе ЕКВ-а. Прије ње, 25. септембра 1992. године умро је бубњар Ивица Вдовић, који је, према Википедији, прва регистрована HIV позитивна особа у бившој Југославији.

Од рака панкреаса 5. новембра 1994. преминуо је фронтмен Милан Младеновић, срчани удар 13. октобра 1998. био је кобан за басисту Бојана Печара, док је бубњар Душан Дејановић 2000. године изгубио битку за живот, такође од посљедица сиде.

Шест година послије њене смрти, у књизи Александра Илића "Врати унатраг" јавности је први пут потврђен и податак да је, због интравенозног коришћења наркотика, и Маги била заражена HIV-ом.

О црној принцези југославенског новог таласа говори се увијек у суперлативу, односно помиње се напаћена душа жене која је само вољела живот. Отишла је тихо, сама, у условима који су били далеко испод људског достојанства. Некада најблиставија звијезда андерграунда, заробљена у мрежи наркоманије, завршила је на дну. Иза себе је, ипак, оставила много. На њеним тактовима омладина и данас одраста, а албуми "Катарине II" и "Екатарине Велике" данас су можда и више цијењени него у вријеме кад су се појавили.

Антиратни камион

Чланови прве поставе ЕКВ-а били су скоро дјетињасто неискварени и људи изузетне толеранције и разумевања. Њихов чин из прољећа 1992. године, када су без дозволе са колегама из "Електричног оргазама" и "Партибрејкерса" камионом кружили улицама Београда противећи се рату, који се, након Хрватске, захуктавао у БиХ, и данас се препричава с великим поштовањем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана