Двије године од првог случаја заразе вирусом корона: Највећа криза настаће послије пандемије

Глобална пандемија изазвана вирусом корона од децембра 2019. године окренула је свијет наопако. Голим оком невидљиви непријатељ показао је бројне слабости и недостатке савремене цивилизације, али и открио исто тако бројне, а потпуно другачије животне могућности. Без обзира на то што смртност од злокобног вируса није ни близу висока као од “шпанске грознице” која је харала Европом послије Првог свјетског рата, средњовјековне куге или неких епидемија из још ранијег периода историје, неке ствари у вези са најпознатијим вирусом од постанка свијета изазивају озбиљну забринутост. У првом реду, то што наука упркос неслућено широким технолошким могућностима на почетку треће деценије 21. вијека, нема јасне одговоре на бројна питања у вези са вирусом корона, а једно је свакако оно о поријеклу вируса. Да ли је за његов настанак заиста одговорна домаћица из Вухана која није скувала супу како треба, да ли неки расијани научник коме је вирус “побјегао” из лабораторије или је вирус са намјером познатом само онима који су то урадили свјесно пуштен из неке, најприје ће бити, војне лабораторије?!

Док свјетска јавност не добије прецизан одговор на то питање или питања, неће се моћи прецизно рећи до када ће вирус харати планетом. До тада наши саговорници одговарају на питања колико је свијет другачији послије двије године од почетка пандемије, шта се то неповратно промијенило у економији, какве посљедице је пандемија изазвала у политичким процесима, а какве на међуљудске односе. И сви се слажу у једном - ништа више неће бити као некада.

Професор Универзитета у Источном Сарајеву Драго Вуковић каже да је са социолошког становишта јако интересантно питање зашто су се људи од почетне солидарности и аплауза у знак подршке здравственим радницима, како је вријеме више одмицало, постајали све више отуђени једни од других, али и огорчени на здравство.

- Појава пандемија није ништа ново у историји човјечанства. Међутим ова посљедња већ поприма обиљежја специфичне појаве која је “искочила” из тог класичног медицинског оквира и постала саставни дио свакодневног живота на који се навикавамо. Из социолошког угла ово је био тест (не)способности друштвених институција да трагају за рјешењима у новим околностима и ситуацијама проистеклих из пандемије - каже Вуковић.

Избачени из колосијека

Разумије се, наставља он, да су на првом мјесту биле медицинске установе које је овај вирус скоро потпуно избацио из колосијека њихове редовне дјелатности.

- Без сумње, здравствени радници су поднијели највише терета, али то и јесте њихова примарна обавеза. Дјелује прилично парадоксално што се релативно споро напредује у научним рјешењима и анализама о томе шта је заправо овај вирус и колико треба времена да се дају коначни одговори. Добро смо загазили у 21. вијек, а наука не даје одговор на то да ли ћемо живјети у неизвјесности и сталном страху од нових облика вируса - каже Вуковић.

Када је ријеч о посљедицама пандемије, он истиче да се у први план свакодневно гурају информације о броју умрлих и обољелих од вируса корона, док се у потпуно други план ставља броја умрлих и обољелих од других болести.

- При томе је посебно поражавајуће што је број људи на планети који умиру од глади много већи од ових који су заражени короном. Тако се нехотично или намјерно наметнула једна потпуно искривљена слика о борби за животе људи. Када бих био малициозан, примијетио бих да су се многе медицинске установе криле иза пандемије и користиле је као оправдање за недовољну оспособљеност и неефикасност - каже Вуковић.

Када је ријеч о посљедицама пандемије на човјека, друштвене односе и друштвене институције, општа је оцјена да је пандемија унијела страх међу људе и значајно промијенила начин живота.

- Много је мање дружења, окупљања, комуникације. То затварање човјека, његово повлачење из социјалног живота је јако лоше по људску психу. Већ постоје примјери самоубистава као посљедице те затворености. Пандемија је потпуно пореметила навике и обичаје који су препознатљиви дио традиције и културе. Крсне славе, као један најсуштинскији израз идентитета, престале су бити повод породичних и пријатељских окупљања и као радостан догађај. Сведене су само на скромни ритуал обиљежавања свеца заштитника уз обавезне поруке да се не долази због епидемиолошке ситуације - каже Вуковић.

Према његовим ријечима, постоји увријежено мишљење да је пандемија осиромашила човјеков друштвени живот, али да га је зато вратила у породицу. Вуковић поручује да се та теза може и доказивати и оспоравати.

- Тачно је да се у условима ограничених контаката више времена проводи у кући. Међутим, нека истраживања су показала да се у корони повећао број насилничког понашања, алкохолизма па и развода - оцјењује Вуковић.

Он истиче да је пандемија изњедрила један нови друштвени покрет - антиваксере и додаје да млади људи углавном имају резерве према обавези вакцинације, али објашњава да та обавеза излази из сфере личног односа у мјери у којој угрожава здравље и живот других људи.

- Како помирити те двије контрадикторне чињенице и ко треба да преузме одговорност? Појединац свакако у мјери у којој је свјестан тежине проблема. Шта међутим ако нема те развијене свијести и одговорности. Снажни протести у свијету против затварања и вакцина су побуна против неограничених људских слобода. Но да ли су то заиста посљедице истинске човјекове потребе или се ради о тој снажној глобализацијској идеологији промоције нових видова слободе и друштвених односа. Није ли то усмјерено на негацију традиционалних друштвених и државних институција? Очигледно је да се овај у основи здравствени проблем уз помоћ снажних манипулација намеће као “нова парадигма” мијењања свијета. Имам осјећај да ћемо у будућности све више бити зависни од појава на које никако или врло мало можемо да утичемо - закључује Вуковић.

Повратак у деведесете

Економиста и главни и одговорни уредник београдског недељника “Нин” Милан Ћулибрк каже да је резултат пандемије да ништа више неће бити исто, истичући да за то постоји неколико разлога и неколико великих промјена које је донијела пандемија.

- Видимо да ова година пролази у знаку инфлације, иако смо веровали да је она прошлост и да никада више нећемо морати да страхујемо од непланирано високог повећања цена. Највећа инфлација у последњих 30 година забележена је у САД, Немачкој, многим развијеним европским земљама, али и у региону. Дакле, морамо се поново навикавати на живот са инфлацијом, а то је на овим просторима јако осетљиво, посебно због онога што смо проживљавали током деведесетих - оцјењује Ћулибрк.

Друга велика промена, наставља он, јесу покидани ланци снабдевања и несташица многих производа.

- Оно што је некада била компаративна предност, а то је производња многих делова у далеким азијским земљама, сада је постало један од ограничавајућих фактора за економије развијених земаља. То ће вероватно допринети томе да ће многи почети да размишљају о селидби производње или у матичне земље или неке ближе земље попут Балкана. Има мишљења међу привредницима из региона да би Балкан могао да искористи ту шансу - каже Ћулибрк.

Он додаје да је трећа крупна ствар криза и подсјећа да смо таман заборавили велику кризу из 2008. године, а стигла је 2020. и велика рецесија која је захватила цео свет са падом глобалног БДП-а.

- Многе земље нису успеле да се врате на ниво пре кризе, а сада видимо да ће у 2022. години доћи до успоравања опоравка. ММФ често мења прогнозе, тако да је једино што се са сигурношћу може рећи да ће наредна година бити јако неизвесна - поручује Ћулибрк.

Према његовим ријечима, технолошке компаније су на глобалном нивоу доживјеле највећи раст, а берзански индекси пробијају границе на којима су били пре рецесије из 2008. године, иако, како каже, нема реалног покрића за то.

- Плашим се да се стварају неки нови балони, чије пуцање би могло свет да уведе у још једну кризу када прође пандемија - оцјењује Ћулибрк.

На питање да ли је пандемија помогла или одмогла захукталој глобализацији, Ћулибрк категорично каже да је одмогла и да смо ушли у један потпуно супротан процес.

- Прво, суочене са кризом у сопственим земљама многе државе су посегле за мерама заштите које немају никакве везе са до тада прокламованим слободним протоком људи, робе и капитала. Друго, покидани ланци производње довели су до тога да се већа пажња придаје томе где вам се налазе снабдевачи. И треће, управо због тих покиданих ланаца повећани су трошкови транспорта па се рецимо контејнери из Кине уместо 2.000-3.000 долара, сада плаћају по 14.000-15.000 долара, што на крају утиче на цену производа. Дакле, имамо процес деглобализације који може да изазове несагледиве последице - закључује Ћулибрк.

Проблем је што све ово предуго траје, јер како каже, почетком 2020. нико није очекивао да ће трајати пуне две године.

- Сви су веровали оног момента када буду готове вакцине да ће то бити почетак краја пандемије, али то се није десило. Почетком ове године постојао је оптимизам да ће њеним крајем моћи да се каже збогом пандемији, али сада је сасвим извесно да ће и 2022. година протећи у њеном знаку и да ће она обележити и променити живот и начин функционисања глобалне економије, али и економије сваке државе појединачно - закључује Ћулибрк.

Радикалне промјене

Када је ријеч о политичким односима, професор бањалучког Факултета политичких наука Ђорђе Вуковић каже да су већ на почетку пандемије најзначајнији интелектуални ауторитети наговијестили да ће вирус корона не само уздрмати, већ и радикално промијенити политичку, социјалну и културну слику свијета, истичући да двије године од почетка пандемије, можемо коментарисати не само глобалне промјене, већ и експертске дијагнозе.

- Када је ријеч о политичким индикаторима, очигледан је нпр. почетни промашај водећег свјетског политиколога Ивана Крастева који је оцјењивао реакције демократских и недемократских, односно ауторитарних друштава на пандемију. Он је запажао да демократска друштва реагују дисциплинованије, организованије, да је повјерење јавности у владе веће и да ће зато лакше и брже изаћи из кризе. Видимо да то није у потпуности тачно и да у демократским државама и даље постоје високи проценти заражених, а да становништво протестује, сукоби се са полицијом, одбија савјете стручњака, шири теорије завјере, итд. Људска права и слободе кршиле су и земље које важе за демократске. Наравно, лако ћемо наћи примјере, а ми смо један од највећих, који свједоче какве су тек посљедице у друштвима која су још далеко од демократије - каже Вуковић.

Према његовим ријечима, предвиђање Крастева да ће тзв. класични, етнички национализам смијенити “територијални национализам”, односно да ће се умањити антагонизми између етничких група унутар држава, а повећати дистанцирање између држава, уз наглашен “страх од својих” и стварање непријатељских осјећања према сународницима који путују у друге државе и тако разносе вирус није био дугог вијека.

- Заправо, био је само једна од епизода с почетка пандемије која је у међувремену пала у сасвим други план. Истовремено и глобализација доживљава двије тенденције. Порасла је свијест о глобалној повезаности, данас сви знају да оно што се дешава у некој далекој земљи, на другом крају свијета, за час може да узрокује проблеме на домаћем терену, док с друге стране постаје јасно колики је то проблем за националне државе, чији суверенитети, а понекад и изолације нису бесмислени - оцјењује Вуковић.

Та међузависност, наставља он, представља и извор несигурности, јер су многе државе показале егоизам, неравноправност и неодговорност у међународним односима.

- Отимале су се око медицинске опреме, кршила демократска начела и кумовало порасту антиглобалистичких оријентација. Опет, без међународне економске и медицинске подршке, многе земље немају никакву шансу да се избаве из кризе - каже Вуковић.

Он истиче да економске и културне посљедице пандемије већ осјећају сви, али да ће се тек у будућности видјети колико су оне драматичне и погубне.

- Такође, психолошке посљедице на људе задуго ће остати немјерљиве. Сиромаштво, страх за егзистенцију, анксиозност, озлојађеност, спутаност, бијес, неповјерење и други сентименти рефлектују се на све димензије друштвеног живота, па тако и на политику. Она се у великој мјери и заснива на емоцијама па је јасно колико одговорности и далековидости треба да имају политичке елите и стручна јавност у времену које долази - поручује Вуковић.

Банке

Банкар Срђан Шупут каже да је пандемија утицала и на мале и врло рањиве економије, па је и економија Републике Српске, која је била стабилна у околностима прије пандемије, доживјела ударе и поремећаје.

- Економија је напросто преко ноћи стала, потрошња је стала, стварање нових вриједности је стало, радна мјеста су почела да се топе, али економија Српске добро је амортизовала ударе пандемије, што показују подаци да БДП у 2020. години није отишао у дебели минус, а у овој години има одличан тренд раста - каже Шупут, који је замјеник директора Агенције за банкарство РС.

Он објашњава да је новчана маса у банкарском сектору повећана и да је штедња грађана у текућој години достигла износ који је далеко већи од кредита становништву.

- То показује да новца има и да га треба упослити. Грађани су кренули у инвестирање у некретнине, што је довело до тога да су цијене некретнина на свом врхунцу. Банкарски сектор се послије лоше 2020. године вратио на стазе “старих” добрих пословних резултата, што показује да имамо стабилан банкарски сектор и да су Влада РС и регулатор јако добро одреаговали - закључује Шупут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.