Да ли нам је 2020. година трајала дуже

У великом дијелу свијета је пандемија ковида-19 узела маха у марту 2020. године. Убрзано ширење вируса и затварање једне по једне земље било је изненадно и застрашујуће. Већ  тада је било јасно да ће година бити обиљежена неизвијесношћу, стресом и напетошћу, што све утиче на наш доживљај времена.

„Врло је уобичајено да људи усред трауматичног искуства имају осјећај као да вријеме тече спорије, или чак стоји”, каже Алисон Холман, истраживач на тему трауме и перцепције времена на Универзитету у Калифорнији. „Одједном имате осјећај као да вријеме мили”.

Људи који су доживјели саобраћајну несрећу тврде да су имали осјећај као да је сам инцидент трајао много дуже него што јесте; они који први пут скачу с падобраном процјенили су да је њихов скок трајао много дуже него што су пријавили искуснији скакачи.

Иза ових примјера стоји и чвршћи, експериментални доказ – истраживање у коме су испитаници једнако дуго гледали фотографије са неутралним и са застрашујућим садржајем, показало је да су испитаници процјенили да су дуже посматрали застрашујуће призоре.

Кајла Ранкин, такође истраживач на Универзитету у Калифорнији, каже да „емоције изврћу перцепцију времена”. Читава мрежа регија у мозгу управља нашим осјећајем за вријеме, а истраживачи се све више и више занимају за то како емоције попут страха и изненађења утичу на ове мождане регије. Иако још увијек чекамо биолошки доказ, субјективно искуство нам потрврђује да утицај и те како постоји.

На примјер, Ранкинова проучава поремећаје у перцепцији времена који трају много дуже од експеримента у лабораторији тако што прати студенте који ишчекују резултате испита на факултету и правнике који чекају резултате правосудног испита.

„Користили смо субјективнији приступ при истраживању. Питали смо испитанике да ли имају осјећај као да ће бескрајно дуго да чекају резултате или да ће им стићи док се окрену”.

Испитаници који су били мање самоувјерени да су успјешно положили испит процјенили су да су имали осјећај како су много дуже чекали резултате. Забринутост и осјећај да вријеме никако да прође заједно формирају зачарани круг – забринути људи имају осјећај да се вријеме споро креће, а што вријеме спорије иде, они се све лошије носе са бригом.

Ранкинова тврди да је због тога веома вјероватно да људи који су били изложенији стресу од пандемије имају искривљенију слику о времену. Здравствени радници и људи чији су ближњи страдали од вируса вјероватно имају лошију перцепцију времена од људи који су могли да раде од куће и који нису изгубили никог блиског.

Губитак осјећаја за будућност усљед стреса због пандемије је такође велики дестабилизујући фактор за перцепцију времена. Када је многим људима запослење неизвјесно, распореди у школи су нејасни, а правила се често мијењају, тешко је замислити шта ће се сљедеће десити. Холманова тврди да је осјећај о извесној будућности веома важан за нашу способност да ујутру устанемо и бавимо се својим свакодневним обавезама.

„Знамо шта радимо данас, вечерас, сутра, имамо осјећај за то. А управо нас тај осјећај мотивише да идемо даље”, објашњава. „Када искривите нечији осјећај за време и отргнете му будућност са видика, то може да направи велики дисбаланс”.

Ова „временска дезинтеграција” као одговор на трауматичан догађај ствара ризик да ће се особа ментално везати за тренутак у коме се дешава нешто страшно. Холманова каже да „њима вријеме не тече као што би иначе, и због тога пате још више јер не могу да склоне фокус са негативног догађаја”.

Додаје да ова година није само обичан трауматичан догађај, већ да је хронични извор стреса који траје већ дуг временски период, повремено јаким интензитетом. „Можда некоме тешко пада карантин, а онда им се изненада члан породице разболи и заврши у болници, што онда представља акутни стрес поред хроничног”.

Оваква комбинација акутног и хроничног стреса на јединствен начин утиче на перцепцију времена, што је управо и главна тема истраживања којим се Холманова бави.

„Када је у питању хронични стресор који је озбиљан колико и ова пандемија, очекујем да ће ова искривљена перцепција трајати све док се извор стреса не уклони”, сматра научница.

Срећом, наводи да већина људи поврати осјећај за вријеме убрзо након што трауматичан догађај прође. Ипак, искривљена слика о времену неминовно ће утицати на наша сјећања из ове године. Холманова каже: „Претпостављам да ће нам бити тешко да се присјетимо детаља догађаја из ове године”. Што можда и није тако лоша вијест, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.