Бојан Димитријевић: Михаиловића рехабилитовати и вратити му заслужено место у српској историји

Изјавио је то у интервјуу за "Глас Српске" доктор историјских наука и виши научни сарадник у Институту за савремену историју Србије Бојан Б. Димитријевић.

Истакао је да због свега тога Михаиловићу треба одати сваку почаст, потпуно га рехабилитовати и вратити му заслужено мјесто које има у српској историји 20. вијека.

- Верујем у Републику Српску, јер је она историјски сан српског народа у БиХ. Она је формирана, одбрањена и искована у рату са небројеним жртвама и верујем да је то довољан залог да ће Српска опстати - рекао је Димитријевић.

Он сматра да је Милорад Додик најбољи израз жеље српског народа да Република Српска сачува аутономију.

- Верујем да ће његов стил политике учинити да РС опстане и буде респектована као таква - рекао је Димитријевић.

* ГЛAС: Члан сте Комисије за утврђивање околности убиства ђенерала Драже Михаиловића. Сматрате ли да ће комисија успјети да нађе документа о томе и доказе да је Дража уопште стријељан?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Дража јесте стрељан, не знамо сигурно да ли 16. или 17. јула 1946. године, највероватније, тих дана, а нисмо установили локацију. Постоје две локације које су из ранијих исказа сведока биле у оптицају, а Комисија није нашла никакав документ о томе, осим Дражине молбе за помиловање. Оног тренутка када се завршило суђење, Михаиловића је немогуће пратити у документима, и не само њега. Тражио сам досијее и осталих људи који су стрељани с њим. Нашли смо само један у коме не стоји ништа у вези са судским извршењем.

* ГЛAС: Колико ће документа која добијате из свијета допринијети да се расвијетле ови догађаји и недоумице и мистерије које се тичу тог историјског периода?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Нова документа која су из архива у Великој Британији стигла Министарству правде Србије неће драстично променити слику, јер је највећи део тих података историчарима био познат и раније. Кључна је интерпретација тих докумената и схватање контекста. Мислим да је прошло време лоше интерпретације. То је главна ствар која је добитак из тога. Ја тврдим да су кључна документа била она која нисмо нашли у архивима српске Службе безбедности, односно, Војне службе безбедности. Нашли смо све друго осим одговора на главно питање - где је Михаиловић, када и како стрељан. Установили смо да су та документа нестала између 1960. и 1970. године. Мислим да се ту крије одгонетка, а стојим на становишту да Михаиловића јесте убила српска Служба безбедности и њена би документа требало да нам кажу шта се заиста десило.

* ГЛAС: Да ли је Дража Михаиловић био фашиста или антифашиста?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Михаиловић је далеко од тога да је био било какав фашиста. Он је био министар војни, начелник Ђенералштаба војске Краљевине Југославије у току Другог светског рата и лидер покрета отпора. Сасвим далеко од било чега што би могло да га веже за фашизам.

* ГЛAС: Како то да се Дража, ако је био колаборациониста скривао по шумама? Није ли логично да је био у граду ако је сарађивао са окупаторима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Пуковник, а касније ђенерал Михаиловић, био је све само не колаборациониста. Водио је покрет отпора, с једне стране, а са друге стране Југословенску војску у герилским операцијама. Стално је био у шуми, никада није сишао у град, што на неки начин потврђује да је његова улога позитивна и да је као такав некад био на челу покрета отпора који није био комунистички. Из чињенице да је комунисте имао за своје противнике следе сви негативни стереотипи о којима смо чули протеклих деценија.

* ГЛAС: Дража је, осим тога што је био командант Југословенске војске у отаџбини био и министар војни у Влади Слободана Јовановића који је раније рехабилитован. Није ли онда логично да и министар, такође, буде рехабилитован?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да, сасвим сте у праву. Ту је направљена једна стратешка грешка. Имате чињеницу да је Слободан Јовановић председник Владе 1942-1943. године рехабилитован, а његов министар војни, који је и касније наставио да буде у другим владама, остао је нерехабилитован иако је најпознатији министар и фигура из свих тих влада Краљевине Југославије за време окупације. Чини ми се да је антикомунизам његовог покрета учинио да и дан-данас буде мета свих ових дискусија и да формално не буде рехабилитован.

* ГЛAС: Јесте ли оптимиста када је ријеч о рехабилитацији Драже и сматрате ли да треба поништити пресуду коју су му изрекли комунисти?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Михаиловићу заиста треба одати сваку почаст, а у том контексту треба га потпуно рехабилитовати и вратити му заслужено место које има у српској историји 20. века. Мислим да је ово добар модел и да у Србији постоји жеља државе да се с тим коначно изађе на крај. Државне организације су нашој Комисији, која је истраживала податке о Михаиловићевом стрељању и земним остацима изашли комплетно у сусрет и претпостављам да ће резултат бити позитиван, а Михаиловић коначно стављен на место историје које му припада. Две ствари које ме брину је чињеница да је Скупштина Србије већ изједначила ова два покрета у Србији али да се у принципу ништа посебно није десило и да и даље постоји, од интелектуалаца па до грађанства, неразумевање да је нужно припадност антикомунизму била супротна антифашизму.

* ГЛAС: Крајем 1942. године Нијемци су убили 1.200 Дражиних војника, а 1943. године Вермах је ђенерала краљеве Војске у отаџбини прогласио непријатељем број један. Како, ако је Дража био сарадник фашиста?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Комунистичке историографије често су битне факторе за разумевање Михаиловићеве стратегије покрета отпора избацивале из приче и онда је однос Михаиловића и тих снага сводила на просте чињенице да је то колаборација. Међутим, не. Михаиловић је, онога тренутка када је установио да Немци немају обзира и да ће ликвидирати за сваког свог убијеног војника 100 Срба, дигао руке од устанка и прешао на неки други начин вођења борбе. Наравно, његове јединице, макар на територији Србије, водиле су герилску борбу нижег интензитета него што је то било на неким другим крајевима Југоисточне Европе, али давале су значај савезничким доприносима и нападајући органе немачке Владе, нападајући добровољце Димитрија Љотића и тако даље. Све то уверавало је Немце до краја рата да је Михаиловић њихов непријатељ број један у српским земљама, јер је управо Дража био тај који је могао најлакше и највише народа српског да стави под оружје у тренутку проглашења општег устанка.

* ГЛAС: Сматрате ли да је исправна теза да су Дражу издали Британци?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Михаиловића јесу издали западни савезници али пре свега логиком Aмериканаца да у Европи ратују најкраћим путем - из Енглеске, преко Француске, у срце Немачке. Та одлука је елиминисала све покрете отпора ван тог пута, и покрет отпора у Пољској, у Грчкој и Југославији. Значи да није само наш покрет отпора био издат, него и остали који су били ван стратешких праваца. То су можда били узроци пораза. Ја бих у принципу ставио знак једнакости између утицаја западних савезника и слабости које је тај покрет имао, а које су биле директан производ слабости Краљевине Југославије да издржи пробу времена и да издржи ту рекло би се националу пробу суживота Срба, Хрвата и Словенаца.

* ГЛAС: Дража је добио одликовање савезника Де Гола и Трумана, а америчке снаге се повлаче са Дражом према Босни. Зашто су се савезници онда одрекли Драже?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Де Голов орден дошао је у тренутку када је Михаиловићев покрет био на врхунцу 1943. године и један у другоме су видели адекватног лидера покрета отпора. Сам Де Гол имао је иста искушења као и Михаиловић и њихови односи су били могло би се рећи пријатељски и са разумевањем, јер су обојица као вође националних покрета отпора имали проблема са западним савезницима и проблема са комунистима. Стога тај орден треба схватити не само као признање покрету отпора који је водио Михаиловић него и као признање идеји да се супротстави комунизму и хегемонији западних савезника. С друге стране, орден који је Дража добио постхумно 1947. године од америчког председника Трумана је за операцију спасавања више стотина америчких и других савезничких пилота. Додељивањем ордена Aмериканци су се одлучи да се одуже свом изданом ратном савезнику. Војна мисија СAД пратила је Михаиловића све до аеродрома у Бољанићу, одакле је евакуисана група пилота и фактички је дала легитимитет Михаиловићу да су његове снаге, иако одбачене, припадале савезничкој коалицији. Међутим, стратешка идеја СAД је била да сломи Немачку на најкраћи и најбржи начин, а опет Советском Савезу се морало нешто дати за уступак за његове ратне напоре и онда су земље источне Европе од Балтика до Балкана предате Совјетима у интересну сферу. То је ствар која је одлучена и није се директно тицала односа Aмериканаца према Дражи Михаиловићу. Више је та политика између три водећа западна савезника учинила да читав национални покрет у Југославији изгуби на интензитету и да се фаворизује комунистички покрет као ближи Совјетском Савезу.

* ГЛAС: Многи данас сматрају да је Србија, у ствари, поражена у Другом свјетском рату јер је већина Србије била антикомунистичка, а побиједили су комунисти?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мислим да су Србија и српске земље биле поражене из чињенице да су из Другог светског рата изашле са великим губицима, распарчане су у низу социјалистичких народних република после рата, српска црква је склоњена у страну, војска није више била српска него је постала комунистичка.... Сви ти елементи државности које је имала Србија и које је унела у Југославију 1918. године, нестали су 1944. године и то је огледало чињенице да су Србија и Срби поражени у Другом светском рату са последицама. Последице су такве да су Срби изгубили историјски замајац да буду напредна нација и у другој половини 20. века.

* ГЛAС: Посебно Бошњаци у БиХ противе се улози Драже у антифашистичкој борби, наводећи да су четници на овим просторима починили злочине над муслиманима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Препознајем да су они против тога, али српски злочини у Босни 1943. године дошли су после муслиманских и хрватских злочина, који су почињени на истом подручју 1942. године. То крваво коло грађанског рата има своју сопствену динамику и те догађаје не треба раздвајати једне од других. Ја их разумем, али разумем и чињеницу да су припадници двају народа који су данас заједно у БиХ са Србима, давали своје снаге за попуну СС дивизија, снага које су ишле на источни фронт са фашистима. Срби то нису радили. Фасцинира ме чињеница да трпимо критике од оних који су били на страни нациста, тј. сила осовине у току Другог светског рата.

* ГЛAС: Да пређемо на времена садашња. Како Ви као историчар посматрате улогу Турске на Балкану посљедњих мјесеци?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Турска има жељу да се у најскорије време врати на Балкан са истинским утицајем и њена дипломатија, кроз присуство у БиХ и у Санџаку и интензивније односе са Србијом, на неки начин враћа своју империјалну присутност које није било у току хладног рата. Распад Југославије и ратови учинили су да Турска препозна свој природни историјски интерес и да се данас враћа на наше просторе. Власти у Србији и у Републици Српској морају значајније да посвете пажњу тој великој чињеници. Природно је да су муслимани тражили нацију-ментора, тачку ослонца и престоницу. Срби то треба да разумеју, али и да помно прате дешавања на том плану.

* ГЛAС: Колико су за тај значајнији утицај Турске крива настојања да се БиХ прикаже као држава само једног народа, Бошњака?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Чињеница да основу муслиманског националног покрета и њихове ратне стране у току рата у БиХ била је да заступају целовитост Босне, односно, Босну у којој би њихова нација доминирала кроз централне органе. С друге стране, западни медији и политика су још током рата Сарајево препознали као оно које представља целу БиХ, а српску страну су често гледали и коментарисали као устаничку, побуњеничку и као део српске Владе у Београду. То се вуче и до дан-данас, а они резултати Дејтона који кажу да су у БиХ два ентитета која су равноправна, потпуно једнака и суверена се већ годинама гурају под тепих. Постоји жеља међународне заједнице да Републику Српску кроз низ реформи развласти и да највећи део органа концентрише у Сарајеву.

* ГЛAС: Каква је по Вама перспектива Републике Српске, колико је стабилна и може ли се повући паралела са Косовом и Метохијом?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Не бих повлачио паралелу са Косовом и Метохијом. Верујем у Републику Српску јер је она историјски сан српског народа у БиХ. Она је формирана, одбрањена и искована у рату са небројеним жртвама и верујем да је то довољан залог да ће Српска опстати. Запад и међународна заједница су једини адекватан партнер и Српска мора да нађе пут између квалитетног односа са међународном заједницом и Западом, а опет да буде свесна латентног непријатељства које међународна заједница испољава према њеној државности.

* ГЛAС: Објавили сте књигу и о првом српском демократском премијеру Зорану Ђинђићу за којег сте рекли да је био "готово инцидент у историји модерне Србије". Колико је значајан траг који је у српској историји оставио Ђинђић?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: О Ђинђићу увек говорим са великом дозом емоција с обзиром на то да сам као члан Демократске странке сву позитивну енергију од 2000. до 2003. године њему делегирао као премијеру Србије. Чини ми се да после његовог одласка нема више тог позитивног елана, те наде па ни жеље актуелних политичара да наставе његовим реформским путем приближавања и Србије и РС Европи на један њима разумљив начин. Од његовог убиства наовамо дошло до јаке регресије у ставовима српске политичке елите. Све се окренуло дневној, унутарстраначкој и међупартијској борби, а кључни циљеви су изостали. Ђинђић је тај који је генерисао све успехе Србије између 2000. и 2003. године. Зато сматрам да је он једна непоновљива енергија за ко зна колико деценија унапред.

* ГЛAС: Коме је Зоран Ђинђић толико сметао да га убију?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Он је покренуо многа важна питања, а Србија је до 2002. године била земља дубоко криминализована и огрезла у мекој диктатури, коју је спроводио Слободан Милошевић. Имала је све облике криминализоване власти. Многе интересе Ђинђић је нарушио својим чврстим ставом да Србију постави на чврсте ноге, учини је модерном, независном од тајкуна, да оне којима је место у Хагу тамо и смести, а оне којима је место у затвору тамо и пошаље. При томе није био лично опрезан, јер је сматрао да народна енергија стоји иза њега, што и јесте било тачно, али она га није могла заштитити од метака. Зоран је направио превелики искорак за Србију, а прави резултати дошли су, нажалост, тек када је он убијен и када је највећи део тих криминалаца 2003. године стрпан у затвор.

* ГЛAС: Живе ли данас у Србији идеје Зорана Ђинђића?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мислим да су оне и данас живе али само у појавном облику као манифестација странке којој и ја припадам, али реална дела као и његова реална мобилизаторска снага и лична харизма јако недостају.

* ГЛAС: Раније сте писали о српским владарима кроз историју од којих је већина скончала трагично. Зашто Срби убијају најбоље?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Срби су чудан народ и неколико владара који су заиста били реформски настројени и покушавали да Србију прикажу и учине другачијом завршавали су тако што су им управо Срби долазили главе. После тога су их на посебан начин хвалили и славили после смрти. Чини ми се да је то усуд, макар ове најсавременије двовековне историје српског народа и то је историјска трагедија да мудре главе код Срба нису сматране мудрим. Та завист типична за Србе чинила је да такви људи брзо нестану са политичке сцене.

* ГЛAС: Какво мјесто данас међу српским лидерима заузимају Борис Тадић и Милорад Додик?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Тадића лично познајем, више година сам био његов саветник и могу само да кажем да га веома ценим као пријатеља и њему сам такође делегирао своју позитивну енергију на овоме што ради. Додика ценим, заиста, као сјајног премијера Републике Српске. Мислим да, у садашњим околностима које владају у БиХ, Додик је најбољи израз жеље српског народа да Република Српска сачува аутономију и има одлучујућу улогу у односима на простору бивше Југославије. Верујем да ће његов политички стил учинити да РС опстане и буде респектована као таква.

Биографија

Бојан Б. Димитријевић рођен је у Београду 11. јула 1968. године. Доктор је историјских наука и до сада је објавио више од 20 ауторских и коауторских књига, између осталог, и биографије Зорана Ђинђића и ђенерала Драже Михаиловића. Члан је Комисије за утврђивање околности убиства ђенерала Драже Михаиловића, а тренутно је запослен као виши научни сарадник у Институту за савремену историју Србије. Руководио је тимом који је израдио "Стратегију одбране СЦГ" и "Белу књигу одбране СЦГ". У периоду 2004. и 2005. године био је савјетник министра спољних послова за NATO, а од априла 2005. врши дужност савјетника предсједника Србије за одбрану/војна питања. У току маја 2006. израдио је нацрт Стратегије националне безбједности, који је као нацрт Предсједника Републике ушао у јавну расправу. Од маја 2007. до децембра 2008. године на дужности је помоћника министра одбране.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.