Зоран Поповић, историчар: Француски професори су и злочин у Кравици приписивали Србима

Да им се може стати на црту, доказао је млади историчар Зоран Поповић, поријеклом са Озрена, који је данас успјешан академски грађанин Париза.

- Имао сам окршај са колегом који ми је рекао да је био у Кравици, гдје су Срби убијали муслимане. Одговорио сам му да је било сасвим другачије, односно да су убијани Срби. Французи имају искривљену слику о ратним дешавањима у БиХ - рекао је у интервјуу “Гласу Српске” Поповић, који је дипломирао историју на Сорбони, а мастер рад одбранио је на тему ратних дешавања у БиХ.

Поповић је храбро, рушећи све препреке на путу ка истини, почео Европи да преноси истину о борби српског народа и ратном путу Војске Републике Српске.

ГЛАС: Дипломирали сте историју на Сорбони, а мастер рад био је о теми битака вођених у Броду и Дервенти током операције “Коридор 92”. Зашто сте изабрали ту тему?

ПОПОВИЋ: Отац ми је био припадник Друге оклопне, а дјед Прве озренске бригаде. Управо због свега тога хтио сам да се бавим ратом деведесетих у БиХ. Проблем је био што нисам могао да причам о родном Озрену због блиског односа са тим подручјем. Онда сам рекао: “Хајде да видим шта се дешавало недалеко од Озрена”, па сам се опредијелио за Дервенту, гдје сам имао контакте са појединим борцима, али сам се чуо и са родбином која живи у Броду. Тако да сам прве године одрадио тему ослобађања Дервенте, а сљедеће Брода.

ГЛАС: Ко Вам је помогао око материјала за мастер рад, односно ко су били извори?

ПОПОВИЋ: Тражио сам документацију гдје год сам могао. Звао сам архиве БиХ, а у касарни “Козара” у Бањалуци су ми рекли да нема шансе да дођем до докумената, да ми је потребан неки документ и дозвола од Министарства одбране. Онда сам се окренуо према борцима, односно ка 27. моторизованој бригади Републике Српске, гдје су ми они слали из Дервенте документа и слике. Највише ми је помогао Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих. Такође, купио сам неке књиге од Хрвата, од историчара Давора Марјана, а ту су свакако били и подаци које сам могао пронаћи на интернету.

ГЛАС: Какве су оцјене професора и колега након свих података изнесених о ратним сукобима?

ПОПОВИЋ: Професор је био изненађен. Неке ствари сам доказао и кроз увид у архиве из Хага, који ми је дао велики број докумената које сам користио. Ту сам сазнао да је за нас рат почео 1992. године, а за Хрвате 1990. Нашао сам документа како су планирали да сасијеку Посавину. Открио сам и ко је био прва жртва рата. Професори нису очекивали да се то стварно тако десило како сам представио у свом излагању. Они су сматрали да су Срби започели рат, односно да су они за стварање велике Србије све то радили и убијали људе. Чак сам доказао да су ти људи што су силовали жене били непријатељи Срба. Из докумената који су ми стигли из Хага наведено је да су борци на првој линији ХВО-а имали пуномоћ да користе Српкиње службено за силовање. Они то називају службено. Професори су били, у најмању руку, шокирани свим информацијама. Један од њих ми је на крају рекао: “Да знате, господине Поповићу, то до сада нигдје нисмо чули ни читали”. Они су сматрали да су Срби радили све лоше ствари. Увидом у сву документацију јасно је да су се дешавали стравични злочини, а да је мали број људи за то одговарао. Дошао сам до податка да су Хрвати већ 1991. године формирали, односно она је већ постојала, Ханџар дивизију, која је била састављена од Бошњака који су ишли у Хрватску да се обучавају, а враћали су се у БиХ да заједно са ХВО-ом раде то што су радили. Када сам доказао да ту постоји мост између Другог свјетског рата и деведесетих и да је то иста идеологија била, код професора је то изазвало велику пажњу, посебно у овом универзитетском свијету, јер у све то нису били упућени. Након свега позван сам да учествујем на конференцијама на Сорбони на тему рата деведесетих у БиХ и ту сам држао говор који је трајао око два сата.

ГЛАС: Навели сте и да сте имали неколико проблема са колегама због погрешног тумачења догађаја из рата на просторима БиХ. О чему се тачно ради?

ПОПОВИЋ: Имао сам колегу који ми је дошао и рекао: “Срби нису такви какве их престављаш”, односно да није ријеч о борцима, већ да су Срби само убијали цивиле, односно да су чинили геноцид. Французи уопште немају тачну представу о свим ратним дешавањима на просторима БиХ, односно имају скроз искривљену слику. За људе овдје је дошло до рата јер “ето, Срби су хтјели да стварају велику Србију и узели оружје за тај циљ”, а ја сам доказао да Срби нису тражили рат, него је он наметнут њима. Такође, приликом израде мастер рада остварио сам контакт и са новинаром из Париза који је деведесетих извјештавао о сукобима у Посавини. Питао сам га: “Какво оружје су користили Хрвати у тим ратним сукобима?”, а он ми је рекао да су оружје добили од Њемачке. Он је био ратни репортер на том подручју и добро је упознат са комплетном ситуацијом. Погрешно је било и то што у том периоду ратних сукоба српска страна није била довољно заступљена у медијима, па није пренесена слика на вријеме. Један новинар ми је рекао да је на интервју са Слободаном Милошевићем чекао осам мјесеци, док је са Фрањом Туђманом и Алијом Изетбеговићем одмах добијао интервјуе, и то у року од 15 минута. Дакле, на Западу су сва одбијања наших интервјуа сматрали другачије. Вјеровали су телевизији, а Срби су одбијали интервјуе. То је био погрешан приступ.

ГЛАС: Како уопште промијенити искривљену слику на Западу о Србима?

ПОПОВИЋ: Треба да се ради у првом плану на историји, њеном презентовању. Слабо овдје има Срба која су запослени у институцијама. Људи углавном долазе да би зарадили паре. Проблем је што се наша дијаспора у Француској више не ангажује око представљања наше земље. Отежано је рјешавати поједине ствари овдје, а да би то урадили, треба да дођу до одређених докумената, што је скоро па немогуће. Нема људи који би се посветили презентовању историје. Они који то желе јако брзо схвате да је то све тешко.

ГЛАС: Како се у Француској данас гледа на тренутна дешавања у БиХ?

ПОПОВИЋ: Уопште се не тумачи. Француска има неке друге бриге са којима се бори, прије свега због инфлације. Народ нема ни пуно времена да размишља о нечем другом, свако гледа у свој џеп. Геополитика је тренутно окренута ка Израелу, а теме са Балкана немају неку велику медијску пажњу. Било је извјештавања када је било проблема на Косову, а о БиХ углавном ни ријечи. Задњи пут је спомињана када је било суђење Ратку Младићу. Када објашњавам људима ко је предсједник Предсједништва БиХ, они то уопште не разумију. Они мало боље знају Либан, који је некада био под француским вођством, тако да им кажем да је БиХ као Либан, три вјере, подијељено је све на три, да постоје два ентитета... Све је то много компликовано у БиХ и моје колеге ништа не разумију када треба да се прича о нашој земљи. Због тога ме зову да одржим предавање када је БиХ тема јер боље познајем сва дешавања у земљи.

ГЛАС: Каква су мишљења у Француској о сукобу између Израела и Хамаса?

ПОПОВИЋ: То је тешка тема. Овдје живи велики број муслимана. Француска влада подржава Израел, али са друге стране се код народа осјети буна, јер, нажалост, гледамо шта се све дешава у том ратном сукобу. Неки говоре да је то пропаганда, да муслимани нису лоши, да су, у ствари, они нападнути. То је исто као са дешавањима у Украјини, јер је за Французе рат у Украјини почео 2022. године, а ко зна историју, зна да је све почело 2014. године. За Французе, док камера не снима, ништа се није десило. Ако није забиљежено видео-снимком и њима речено, то за њих не постоји.

ГЛАС: Колико се промијенио живот у Паризу од избијања сукоба у Украјини?

ПОПОВИЋ: У почетку је то било схваћено као смак свијета. Дјеца су ми долазила на часове и говорила: “Путин шаље атомску бомбу. Ми смо мртви”. Медији су сваки дан причали да Путин има атомску бомбу, да је болестан, да има пет ракова... Свакаквих прича је било. Француски медији су пали у неку заблуду и слали приче да је Русија при крају. Народ је био јако уплашен, јер је рат био недалеко од њих. Питали су се често, ако падне Украјина, ко ће бити сљедећи?! Неки не знају да је Француска нуклеарна сила и да јој не може скоро нико ништа. У посљедње вријеме то се промијенило, односно прије су имали сви увид на Украјину, а сада су је заборавили и прешли на Израел и Хамас. Сада више скоро нико не гледа шта се дешава у Украјини, немамо обавјештења о напредовању једне и друге стране, већ медији само пишу о Хамасу и тамошњим сукобима. Французи су такође у почетку сматрали да је потребно помоћи Украјини, а када су видјели да плаћају порез који је јако велики овдје да би се стекло оружје које би даље завршило у неким другим рукама, онда се појавио проблем. Били су и протести. Ту су свакако и несташице хране, па се недавно десило да мјесец и по дана људи нису могли купити уље, а које је поскупјело са једног, на три-четири евра. Такође, одређено вријеме није било могуће купити ни макароне, а све је то приписивано посљедицама тих ратних сукоба.

Одлазак

ГЛАС: Откуд у Паризу?

ПОПОВИЋ: Мајка је са баком дошла овдје прије рата и радила је у Паризу. Одрасла је овдје. Она је родом са Озрена, гдје је упознала и мога оца. Током рата мајка је стално била на релацији Париз - Озрен. Након што се рат завршио, отац се запослио у Министарству унутрашњих послова. Тада се, наравно, појавило оно питање да ли отићи или остати у земљи у којој је завршен ратни сукоб. Отишли су и снашли се у Паризу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.