Синиша Лакић: С образованим човјеком тешко је манипулисати

Аристотел је сматрао да ће “онај ко побједи своје страхове бити слободан”. Свједоци смо како се у свијету, због разних страхова, све више граде племенске границе између “нас” и “њих”. Либерала и конзервативаца, вјерника и невјерника, Израелаца и Палестинаца, вакцинисаних и невакцинисаних. Да ли смо склизнули у трибализам и један племенски начин размишљања, након разних пандемија, подјела, ратова и сукоба, какав је и посљедњи на Блиском истоку те колико се страхови у данашње вријеме користе и као моћно оруђе у обликовању свијести људи, али и самог свијета. О свим овим дилемама, али и хаосу коју је завладао, како у свијету тако и главама обичних људи, улози медија и друштвених мрежа те борби против њих, посебно из перспективе образовања, говорио је за “Глас Српске” др Синиша Лакић, професор на катедри за психологију, Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци. Осим што професор Лакић предаје на катедри за психологију, током 2023. године је био ангажован у више образованих пројеката: истраживање о реформи гимназијског образовања, испитивање задовољства статусом учитељске и наставничке професије, унапређење педагошких и дигиталних компетенција учитеља и наставника, професионално усавршавање наставног кадра Универзитета те обука наставника за израду тестова читалачке писмености. Коаутор је и двије научне монографије “Грађанско и политичко учешће младих: Психолошки приступ” и “Сложени социјални идентитети у БиХ”.

ГЛАС: Утисак је да никада, као у данашње вријеме, није било оволико страхова, од оних исконских, егзистенцијалних, финансијских, до безбједносних. Да ли се, и колико, они користе и као моћно оружје у рукама разних “манипулатора”?

ЛАКИЋ: Ваше питање је изузетно занимљиво, али и веома сложено и тражи дужи одговор. Започећу разматрањем тога да ли данас постоји свеукупно више страха него раније, онда бих прешао на питање природности страха и дотакнуо бих се питања различитих страхова, а на крају бих тек одговорио на опис механизма коришћења страха као средства манипулације. За почетак готово је сигурно да данас људи у просјеку доживљавају мање страха него у ранијим временима. Кажем готово сигурно, будући да немамо податке о количини страхова које су појединци или колективи доживљавали у прошлости па да те нивое - коришћењем поуздане научне методологије која је данас захваљујући дигиталним технологијама доступна - упоредимо са нивоима страха које данас доживљавамо.

Илустративно је ипак да замислимо одлазак у даљу прошлост на нашем простору, гдје бисмо наишли на периоде велике глади усљед лоших усјева или помора стоке, крваве ратове и завојеваче из страних народа који пљачкају, силују и убијају, дивљих животиња од којих се тешко одбранити, учесталијег породичног насиља, страхова од природних појава, дефинитивно смртоноснијих заразних болести, као и оних које се данас релативно лако лијече па чак и мањка освјетљења, а свеукупно непостојања друштвених институција које нам улива какво-такво осјећање сигурности.

Кад већ то спомињем, нешто старији суграђани који су значајан дио живота провели у периоду од шездесетих до осамдесетих година прошлог вијека би нам могли пребацити да се у том периоду живјело са мање страха него данас, али управо зато што није било снажних индиција климатских промјена, што бивша држава није била у центру пријетећег хладног рата те иако су случајеви тероризма, немаштине, природних непогода и епидемија били присутни, на нашем простору су били ипак мањег калибра и друштво је релативно ефикасно одговарало на изазове. Другим ријечима у том релативно кратком периоду је можда било најмање страха, а захваљујући већем повјерењу у протективне факторе - законе, образовање, здравство, економију и војску.

ГЛАС: Које су типичне људске реакције на страх?

ЛАКИЋ: Почео бих са подсјећањем на то да је осјећање страха сваком од нас уграђено у психичку структуру са јасном адаптивном функцијом. Циљ осјећања страха је да у пријетећој ситуацији по нас или по нешто друго што нам је веома важно - као што су животи и здравље наших ближњих - покрене и усмјери енергију за реакцију организма да бисмо понашањем избјегли ту опасност.

Три типичне реакције на биолошку пријетњу су започињање борбе, давање у бијег или заустављање свих активности како нас нападач не би примијетио. Али, постоје и реакције којима мијењамо друштвено понашање па или нудимо сарадњу потенцијалном нападачу или прихватамо неки подређени положај да бисмо га умилостивили или тражимо помоћ у другим друштвеним везама да бисмо се заједничким снагама том нападачу успротивили.

Логично је, односно природно, да када опазимо пријетње по егзистенцију доживимо страх па зато људи и доживљавају страх када су свјесни да кружи нека непредвидива заразна болест која има потенцијал да усмрти нас или наше вољене, да су свједоци климатских промјена и стварних података о сталном расту просјечне температуре који могу учинити да живот на Земљи постане неподношљив за наше потомке, да виде у најави нуклеарне ратове и ратове цивилизацијских димензија који би могли да се прошире и на нашим просторима, да размишљају о могућности сукоба на нашем терену када постоје одређени политички разлози за то, као и пријетње финансијског колапса које би довеле до тога да не можете издржавати своје најмилије. Оно што хоћу да кажем је да право питање није да ли су страхови који потичу из неког од разлога природни, јер они то јесу, будући да заиста сазнајемо за неке егзистенцијалне пријетње.

ГЛАС: Шта је онда према Вашем мишљењу суштински када се говори о страховима?

ЛАКИЋ: Суштинско питање је да ли ти страхови дјелују конструктивно на наше животе, односно да ли су функционални тако што ће нас навести да разумно размотримо ситуацију и измијенимо наша понашања ако заиста можемо утицати на смањивање пријетње. С друге стране нефункционални одговори на страх су понашања којима не смањујемо пријетњу него је можда чак и повећавамо. Дакле умјесто да говоримо о страховима као “моћном оружју”, било би боље говорити о страховима као моћном енергетском резервоару, који може бити искоришћен на различите начине, и добре и лоше.

На овом мјесту морам нагласити да нису извори страхова проблем по себи, него су то нефункционалне стратегије савладавања које бирамо. На примјер различите политичке и религијске идеологије могу бити врло привлачне стратегије савладавања страхова, јер чине особу мање осјетљивом на страхове, али ако се некритички прихватају оне ће дјеловати тако да окрену особу против властитих интереса и интереса заједнице. Управо би један од главних задатака образовања, у којем стичемо знања о механизмима у природном и друштвеном окружењу, требало да буде оспособљавање особе да критички процијени реалистичност пријетње и одабере оптималан начин ношења са њом.

Ако је образовање ирелевантно за реални живот и ако је базирано на некритичком конзумирању идеологија, било да су оне лијеве или десне, либералне или конзервативне, религиозне или атеистичке, онда ће и нефункционални одговори на страхове имати већи потенцијал да усмјеравају друштвене процесе у деструктивним правцима. Свједоци смо да се на неке реалне пријетње - као што је била “ковид” пандемија или као што су климатске промјене - реагује неразумно и идеолошки острашћено па се или претјерује у њиховом наглашавању или се, још чешће, њихово очигледно постојање потпуно негира.

ГЛАС: Који су најчешћи мотиви и који су према Вашем мишљењу неки од најочигледнијих примјера када се страх и реакције на њега користе као то гориво за друштвене процесе?

ЛАКИЋ: Као што сам већ навео, страх се може искористити за промовисање и конструктивних и деструктивних понашања. На примјер емоција страха се може искористити у позитивне сврхе када на билборду видите призор из саобраћајне несреће која је узрокована неодговорним конзумирањем алкохола или куцањем порука током вожње или кад видите неки приказ плућне болести која се повезује са урбаним загађењем или пушењем цигарета. То су употребе које имају циљ да смање ризична понашања, мада остаје отворено питање када и колико су ове конкретне интервенције успјешне.

С друге стране примјери употребе страха и модалитета њиховог савладавања у манипулативне, деструктивне сврхе су чешће суптилнији и спадају у политичку пропаганду. На примјер у медијима и на друштвеним мрежама се умјесто примјера сарадње међу народима посвећује предимензионирани простор пријетњама и ексцесима, инсистира на етничком поријеклу починиоца неког кривичног дјела у случајевима када етничка припадност има мало везе са злочином или када политичари наглашавају да слиједи катаклизма. У свим тим случајевима медији, свјесно или несвјесно, упућује своје конзументе најближој идеолошкој групи, да би се удруживањем отклонио страх од другога или непознате будућности.

ГЛАС: Једна врло разрађена и популарна теорија из области социјалне психологије указује на то да страх лежи у основи колективног поноса и мржње, који претјерано вежу особу за идеологију.

ЛАКИЋ: Ради се о тзв. “теорији савладавања страха од смрти”. Према тој теорији, свјесност о неумитности смрти и нашој биолошкој занемаривости као појединаца ствара снажан страх који потискујемо и покушавамо савладати различитим психичким средствима. Дакле, једно од њих је поистовјећивање са колективом који је већи од нас као појединаца па упуштањем у колективна понашања за друштвене покрете, нацију или религијску конфесију добијамо вјечни живот у културном памћењу групе са којом се идентификујемо. Посљедично то нам дарује осјећај поноса на овом свијету, чак и у случајевима када мрзимо припаднике других група и гледамо их само као припаднике цјелине, макар ти конкретни људи и не били одговорни за објективне злочине и макар не постојала реална пријетња од њих. Морам напоменути да та теорија није једина која објашњава ове феномене, постоје и друге важне теорије из области социјалне и еволуционе психологије, али она свакако на занимљив начин представља снагу коју страх као гориво може да има у друштвеним процесима.

ГЛАС: Колико су медији и друштвене мреже добра алатка у рукама оних који желе да изазову неку пометњу?

ЛАКИЋ: Захваљујући описаном механизму медији и друштвене мреже могу заиста бити врло ефикасна алатка у рукама оних који желе остварити циљеве манипулације, захваљујући ширини обухвата информације, а кад су у питању друштвене мреже и виралности њиховог ширења. Међутим колико ће тај ефекат били снажан највише зависи од онога што се зове медијско-информациона писменост конзумената информације. Манипулације које се заснивају на злоупотреби емоције страха ће теже дјеловати на особу којој је јасно да сваки комуникациони актер има своју агенду, да је прије доношења суда неопходно процијенити вјеродостојност извора и карактера информације те да је у обзир потребно узети и контекст из којег је информација извађена, као и врло вјероватну чињеницу да су неке опречне информације прећутане. С друге стране, ако је особа навикла да своје страхове рјешава аутоматизованим одговорима којима се поистовјећује са властитом идеолошком групом, онда читањем таквих информација долази до учвршћивања ставова па чак и радикализације. Посљедњих дана смо свједоци дешавања у Израелу и области Газе и страственог сврставања искључиво на једну од сукобљених страна, како људи који живе на тим подручјима и који су директно укључени у динамику сукоба након 7. октобра, тако и оних који живе на неким врло удаљеним географским подручјима.

ГЛАС: Ако медији и друштвене мреже могу да злоупотребљавају страх као гориво за идеолошке процесе и одржавање идеологија на власти, мислите ли да ће будућност бити све мрачнија? Мислите ли да ће медији и друштвене мреже постати још ефективније пропагандне машине?

ЛАКИЋ: Историјске трансформације друштва је незахвално предвиђати, јер су обично резултат скоковитих, екстремних догађаја који су плод вишеслојне динамике на коју често појединци могу имати значајан утицај. Узмимо на примјер комплексни случај бившег “Твитера”, сада друштвене мреже “Икс”, која представља врло важан облик данашње друштвено-политичке комуникације. Ради се о друштвеној мрежи коју је Илон Маск преузео са циљем да од ње направи глобални трг на којем се може слободно изражавати мишљење без обзира на идеологију, у којем би разум требало да да коначни суд. За разлику од претходне концепције “Твитера”, за који имамо доказе да су значајно више били цензурисани заступници конзервативних идеологија и да су цензурисањем одређених садржаја директно помагали једну страну у изборима у САД, данашњи “Икс” представља отворену платформу гдје корисници директно уз вијест могу додати процјену аутентичности емоционално запаљивих информација. “Икс” јесте врло хаотично, какофонично мјесто гдје је могуће срести практично све могуће погледе на свијет и сигурно је да представља значајан пропагатор афектом набијених информација који ће и даље доводити до пометње, али је истовремено занимљив искорак у односу на контролисане медије који имају идеолошку агенду. Тешко је предвидјети да ли ће ова друштвена мрежа еволуирати у свесвјетски глас разума и тиме бити предводник новог медијског извјештавања, али свакако представља контратежу једнообразном извјештавању.

Будућност

ГЛАС: Да ли има излаза из садашње ситуације?

ЛАКИЋ: Увијек има, а ја наду за друштво будућности видим у квалитетнијем образовању и новинарству. У образовању је потребно инсистирати на медијско-информационој писмености младих, као и познавању људске психологије, а у новинарству је потребно инсистирати на објективном извјештавању које заступа интерес читаве заједнице, а не само појединачних интересних група. Другим ријечима да бисмо се одупрли стварању униформисаних идеолошких свјетова, морамо схватити да је потребно суочити се са друштвеним страхом на продуктивније начине, што некад подразумијева и храброст, а не само повлађивање друштвено-доминантним идеологијама. Тога бисмо морали бити сваког дана свјесни и ми који радимо у образовању, као и ви новинари.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.