Иван Вукићевић, за “Глас Српске”: Срби у свом ДНК коду имају и гене викинга

Захваљујући генетичким резултатима по ипсилон хромозому, које је “Српски ДНК пројекат” прикупио током вишегодишњег рада, утврђено је процентуално учешће хаплогрупа и њихових појединих грана па самим тим и то у којим процентима Срби имају словенску, германску или старосједилачку генетику, када је у питању поријекло по мушкој линији. Истовремено су генетички профилисани бројни родови, што омогућује сваком појединцу који се тестира да, поред своје хаплогрупе, потенцијално открије и од ког српског рода потиче, иако можда није имао било какво прецизније предање о свом поријеклу.

Открива ово у интервјуу за “Глас Српске”, а одговарајући на питање зашто је питање генетике толико битно, члан уредништва “Српског ДНК пројекта” и један од аутора и уредника књиге “Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине” Иван Вукићевић поводом недавне промоције овог капиталног дјела у Бањалуци, која је резултат истраживачког подухвата Друштва српских родословаца “Порекло” и “Српског ДНК пројекта”. Читав пројекат реализован је и у сарадњи са Биолошким факултетом у Београду.

У наставку овог разговара Вукићевић открива шта је то откривено током шестогодишњег истраживања, када је у питању поријекло Срба, ко смо, одакле долазимо, који су се гени помијешали у нама, колико је ово истраживање важно за разумијевање историјских процеса те зашто се врло често каже; “Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели”.

ГЛАС: Зашто је Стара Херцеговина толико важна за разумијевање етногенезе Срба?

ВУКИЋЕВИЋ: Стара Херцеговина је матица великог дела српског народа, на чијем простору су настале неке од првих српских држава на Балкану - Травунија, Захумље и Неретљанска кнежевина. Услед високог наталитета и релативно ограничених природних ресурса становништво се непрестано исељавало у плодније крајеве. Управо због тога и постоји изрека да: “Херцеговина цео свет насели, а себе не расели”.

ГЛАС: Шта се све уопште подразумијева под појмом Стара Херцеговина?

ВУКИЋЕВИЋ: Под Старом Херцеговином смо у књизи подразумевали простор изворне Херцеговине којом су владале Косаче, уз минимална одступања. Границе ове области обухватају Томиславград и Имотски на западу, Прозор и Горажде на северу, Пријепоље на истоку и Херцег Нови на југу. Дакле, поред простора које се и данас сматра Херцеговином, а то је превасходно Херцеговина у границама утврђеним на Берлинском конгресу 1878. године, овде су обухваћена подручја која се данас не сматрају делом Херцеговине, попут Пријепоља, где се Стефан Вукчић Косача 1449. године прогласио за херцега од Светог Саве и по чијој титули је читава област добила назив.

ГЛАС: Колико је људи тестирано те како бисте у кратким цртама сумирали добијене резултате?

ВУКИЋЕВИЋ: У књизи је објављено преко 1.100 резултата, што је више него репрезентативан узорак, имајући у виду да смо се потрудили да тестирамо припаднике свих већих породица и што већег броја родова. Више од 2.700 презимена и 3.200 насеља налази се у регистру књиге, што такође говори о обиму овог истраживања.

Утврђено је да су на простору Старе Херцеговине одређене гране хаплогрупа I2 и R1а које се везују за миграције Словена заступљене са око 55 одсто. Хаплогрупе Е, GГ, Ј1, Ј2, L и R1b које се на Балкану углавном везују за предсловенско становништво заједно су заступљене са око 31 одсто. Хаплогрупа I1 која се везује за миграције германских народа заступљена је са око 10 одсто.

Уочава се и да је хаплогрупа I 2 у Старој Херцеговини заступљена са око 44 одсто у односу на српски просек од око 37 одсто за ову хаплогрупу. Ово је најзаступљенија хаплогрупа код Срба и сматра се да је била заступљена у још вишим процентима код Срба у време док су живели на Карпатима, пре досељавања на Балкан и делимичне асимилације затеклог локалног балканског становништва. Услед тога се за Србе из Старе Херцеговине са пуним правом може рећи да им је у поређењу са сународницима из других области генетика најближа средњовековној генетици српског народа.

ГЛАС: Који су генетички родови откривени, односно какво је поријекло људи са тих простора?

ВУКИЋЕВИЋ: Овим истраживањем су генетички профилисани многи познати предањски родови попут Предојевића, Кресојевића, Малешеваца, Никшића и Дробњака, који су проистекли из истоимених средњовековних катуна који се јављају у млетачким изворима, али и поједини велики родови за које није било познато да постоје у обиму који је утврђен.

Добар пример је генетички род Бањана, који је један од пар највећих на читавом простору Старе Херцеговине и припада на Балкану веома слабо заступљеној хаплогрупи N2. Матица овог рода је у племенима Бањани, Пива и Голија, где овом генетичком роду припада неколико група братстава која нису била повезана предањима.

Такође, мањи број предања је оборен па се испоставило да поједине породице не потичу од родова за које су обично везиване. Примера ради, велики број породица има предање о пореклу од Павла Орловића, а утврђено је да припадају у неколико различитих генетичких родова и хаплогрупа. Тако Бајице и Бјелице припадају генетичком роду Матаруга и хаплогрупи Е, Бајковићи и њима сродна братства из Цуца припадају генетичком роду Пјешиваца и Цуца и хаплогрупи Ј2а, док Тепавчевићи и њима сродна братства из Голије припадају генетичком роду Бањана и хаплогрупи N2.

ГЛАС: Колико је крсна слава важна у слагању те етногенетичке слике Срба у региону?

ВУКИЋЕВИЋ: Крсна слава се показала као изузетно важан показатељ о припадности породица одређеним родовима, с обзиром на то да су случајеви промене крсне славе доста ретки и обично су били изазвани неким врло неповољним околностима. Услед тога су се крсне славе код многих родова одржале од средњег века до данашњих дана. Јако су чести случајеви да се за породице које немају предање о даљем пореклу утврди да потичу од родова који славе исте крсне славе. Ово посебно долази до изражаја када су у питању неке ређе славе, попут Игањтијевдана који се везује готово искључиво за Малешевце или Климуњдана који се везује за Љубибратиће. Тако, ако нека породица слави Игњатијевдан, велика је вероватноћа да потиче од Малешеваца, чак и ако нема предање о пореклу од тог рода. Генетички тестови обично потврде такве претпоставке.

ГЛАС: Колико су ова истраживања битна и за разумијевање појединих историјских процеса?

ВУКИЋЕВИЋ: Истраживања овог типа пре свега дају свој допринос утврђивању порекла, етногенезе и праваца миграција народа. Срби, као и сви балкански народи, имају доста разноврсну генетику па се кроз анализу различитих хаплогрупа и њихових појединачних грана може видети који су све народи и племена учествовали у етногенези.

Свака хаплогрупа се грана на велики број грана, а једна од основних улога генетичке генеалогије јесте утврђивање подручја на којима су одређене гране настале, ради објашњавања појединих миграција. Примера ради, најзаступљенија грана хаплогрупе I2 код Срба је I2-PH908 и њена старост се оквирно процењује на око 1.700 година, што значи да је заједнички предак по мушкој линији свих припадника ове гране живео у трећем или четвртом веку нове ере. Већина њених млађих грана је истовремено присутна и на Балкану и у словенским земљама које се налазе северно од Карпата, где је и иначе матица свих словенских народа, укључујући и Србе. Из тога видимо да је део припадника гране I2-PH908 остао на подручју Карпата, иако је већи део припадника ове гране дошао на Балкан приликом досељавања Срба.

ГЛАС: Када су биле највеће миграције те куда су све Срби Херцеговци најчешће емигрирали?

ВУКИЋЕВИЋ: Миграциони токови из Старе Херцеговине су превасходно ишли према Рашкој, Старом Влаху, западној Србији, Шумадији, Подрињу, Семберији и Крајини. Услед тога постоје врло чврсте генетичке везе Херцеговаца са становништвом поменутих области. У појединим областима, као што су, Рашка, западна Србија или источна Република Српска, предања о пореклу су се боље очувала од области попут Лике, Кордуна и Баније. Херцеговци су се исељавали и у најзападније српске крајеве, попут Жумберка на граници Хрватске са Словенијом.

ГЛАС: Ако се не варам велики број људи који данас живи на просторима Крајине има старохерцеговачко поријекло. У коликом проценту?

ВУКИЋЕВИЋ: На основу узорка од 580 тестираних Срба са подручја Крајине утврђено је да 21 одсто тестираних припада генетичким родовима из Старе Херцеговине. Ако имамо у виду да у Крајини сигурно има родова који су се у потпуности иселили из Херцеговине, па самим тим тамо више нису присутни, онда се може претпоставити да је проценат Крајишника који потичу из Старе Херцеговине још већи.

Навешћу само неке од крајишких породица за које је генетички утврђено да потичу од херцеговачких родова. Роду Бањана и хаплогрупи N2 припадају Штрпци, Бањци и Узелци. Роду Мириловића и хаплогрупи I2 припада више породица у Далмацији. Роду Ђурица, за који је типична слава Тривуњдан, и хаплогрупи Е припадају Дрљаче. Роду Дробњака - Новљана и хаплогрупи I1 припадају Карановићи, Бједови и Јакшићи. Роду Угарака и хаплогрупи R1b припадају Добријевићи, Трнинићи и Миљевићи.

Роду Матаруга и хаплогрупи Е припадају Совиљи и Радићи. Роду Влаховића и хаплогрупи Ј1 припадају Синобади и Шепе. Роду Храбрена и хаплогрупи I2 припадају Мазалице, Милојице и Вујмиловићи.

ГЛАС: Књига је донијела обиље нових, досад непознатих података о поријеклу појединих родова. Можете ли изнијети неке од најзанимљивијих?

ВУКИЋЕВИЋ: Када је даље порекло у питању, свакако је најзанимљивије порекло оних родова који припадају мање заступљеним хаплогрупама. Од великих родова се ту издвајају пре свих веома бројни Бањани, који припадају хаплогрупи N2 и чији је заједнички предак живео пре око 750 година. Ова хаплогрупа потиче из Азије, а преко Карпата се на Балкан раширила највероватније пре неких 800 година.

Род Дробњака - Новљана припада скандинавској грани хаплогрупе I1, тако да овај разгранати род најближе рођаке изван Балкана има у Шведској. Процена је да је заједнички предак Дробњака и тестираних из Шведске живео пре око 2.300 година.

Још једна занимљивост је то што је утврђено да од неких несловенских племена, као што су Матаруге и Кричи, за које се мислило да су ишчезла пре неколико векова, потиче веома велики број породица. Матаруге припадају хаплогрупи Е и испоставило се да поред Братића из Парежа у Бањанима, који једини имају предање о пореклу од Матаруга, од њих потичу и разгранати родови из племена Риђана, Бајица и Бјелица.

Матица Крича на подручју Кричка је у Затарју, а да ово племе није скроз ишчезло могло се наслутити и по презименима Кричковић, Кричак и Кричка, која се јављају у западним српским областима. Испоставило се да све поменуте породице припадају истом генетичком роду и хаплогрупи Ј2, као и већи број староседелачких породица из Кричка и суседних области. Овим истраживањем установљене су и хаплогрупе два властеоска рода из Херцеговине, а то су Љубибратићи из околине Требиња, који припадају хаплогрупи I1, и Храбрени - Милорадовићи који припадају хаплогрупи I2.

Црна Гора и Словени

ГЛАС: Бавили сте се и Црном Гором, шта су та истраживања показала, какво је поријекло људи са тих простора?

ВУКИЋЕВИЋ: Црна Гора се односу на друге српске области издваја по нешто већем процентуалном учешћу хаплогрупе Е, која је на Балкану присутна неколико хиљада година и претходи миграцији Словена на ове просторе. Црна Гора је карактеристична пре свега по томе што је тамо матица највећих српских родова, као што су Бањани, Дробњаци - Новљани и Никшићи у црногорском делу Херцеговине и Васојевићи, Кучи и Бјелопавлићи из истоимених племена у Брдима. Уз Матаруге управо су три поменута брђанска рода заслужна за већу заступљеност хаплогрупе Е у Црној Гори.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.