Ђорђе Матић, књижевник, есејиста и преводилац, за “Глас Српске”: У егзилу сам нашао свој језик

Рекао је ово за “Глас Српске” Ђорђе Матић, писац, есејиста и преводилац, објашњавајући како му звучи опис његове каријере у кратким цртицама типа: Отишли сте у иностранство из једне земље, вратили сте се након скоро 30 година у другу земљу и објавили роман “Ниоткуда с љубављу”, који је веома снажно одјекнуо у свим земљама насталим из оне земље коју сте напустили. Публика широм региона  изузетно  је добро реаговала на поменути роман, добар дио критике, такође, али Матић истиче да је на одређени начин био свјестан да ће његов роман изазвати страх код свих љубитеља класификовања књижевности по разним основама, од жанровских и друштвених до идеолошких?

- Надам се да неће звучати самољубиво ако дам овдје исправку: није добар дио критике, него је сва критика без изузетка о роману писала у суперлативима. Није да је то најбитније, али годи. Можда најљепши комплимент дао ми је недавно у једном интервјуу Слободан Шнајдер, највећи живући хрватски драматичар, рекавши да сам међу ријеткима који имају своју реченицу. А ови што сврставају знали су и те како гдје да роман сврстају, али им се није уклапао у њихове уске категорије. Уплашио их је. Како и треба - рекао је писац.

ГЛАС: Иако се роман бави посљедицама једног рата на Ваш живот и бројне друге животе које је расијао по свијету, он није ни бијесан на рат као централни извор животне недаће, нити је дио популарних “помирујућих” романа о исправљању друштвених неправди, већ некако блузерско/џезерски меланхоличан. Као да вас је егзил лишио балканске експлозивности или запаљивости у изношењу ставова, остављајући у првом плану тај, назовимо га молски патос, који се крије изгледа у свима са ових простора?

МАТИЋ: За роман би требало бити споредно је ли створен на биографији аутора или није. Ако проза не ваља, џабе ти је све оно искуствено. Ако умијемо добро чути, примијетићемо: најмање аутентични искази долазе од оних што говоре о властитом, непосредном искуству. За истинитост треба нешто друго,  али настрану то. Ја сам изнад свега хтио написати један високопоетизовани роман. Нешто што се не приклања ни тој такозваној стварносној прози, нити писању из курентне или исплативе идеолошке позиције, са које год стране долазила. Роман је само морао да пјева, да буде лијепа књижевност - а то је већ етички чин, не само естетички. И ево, већ по овоме што сте побројали - џезерски, молски, није запаљив, није бијесан - видим да ми је изгледа успјело.

ГЛАС: Колико је било тешко у периоду егзила говорити и писати на другим језицима, лишен властитог, осим за читање, размишљање и на крају поново за писање. Колико Вас је то одсуство од властитог језика очистило у ауторском смислу?

МАТИЋ: Веома. Учење и усавршавање више језика, непрестано читање на другим језицима све је то условило да вриједност и љепота мога рођеног језика сјаји све јаче. Неки кад оду другдје изгубе свој језик. Ја сам свој нашао, али ти који га губе ионако нису и не могу бити писци. Све притоке увијек теку у велику ријеку која се зове матерњи језик. Као писац, свој сам језик бранио и чувао као највећу вриједност. Нисам дозвољавао да усахне или да осиромаши. То се уосталом ваљда види и у стилу којим је роман написан.

ГЛАС: Почели сте писањем о музици, која Вас је у великој мјери одредила и као човјека и као умјетника. Ваши есеји о прошлости домаће и свјетске музике надахњујуће су искуство за читаоца, Ваша проза и поезија пулсирају у музичком темпу, али како Вам се чини музичка садашњост и будућност музике. Промијенило се много тога, од начина слушања музике и начина дистрибуције до самог значаја музике на друштво и појединца?

МАТИЋ: Хвала вам на комплименту. Да, све се у вези са музиком промијенило, али поред тих технолошких ствари промијенило се најважније: у жанру који сам највише волио, у рокенролу, надахнутости, снаге, инвентивности, интелигенције у музици и у текстовима више једва да има. Ово је сув, безидејан период, а другачији не може ни бити. Није гњаважа престарјелог рокенролера, како ће многи помислити, већ чињеница. Дух музике преселио се другдје. На примјер, у споју опере и мјузикла који је за представу “Деца” по поеми Милене Марковић написала композиторка Ирена Поповић има метафорички више рокенрола него код већине тих туњавих бендова данас. Чуо сам и неку пјесму Краља Чачка са тамбурашима. То је одлично. У књижевности такође има више тога духа него код свирача. Фрапантно је и у свијету како се домети некад не виде пред голим оком: неколико новијих Морисеџјевих радова спада у најбоље које је направио. Двије најрокерскије ствари које су се догодиле у култури прошлих година, двије су Нобелове награде: једна Дилану и друга Хандкеу. 

ГЛАС: Након повратка имали сте много гостовања и путовања широм простора бивше СФРЈ. Како Вам се чини тај постјугословенски простор, шта је изгубио, а шта је добио, након те физичке дистанце која се створила Вашим животом у иностранству?

МАТИЋ: Изгубио је готово све у моралном, друштвеном и материјалном смислу. Углавном све изгледа потрошено, сиротињски или кичерски. Са покојим изузетком. Добили смо технологију и то мијења много. Има разлика, додуше. Неће се допасти многима, али шта да им радим: кад се са истока некадашње земље вратим у Хрватску, она ми изгледа као Швајцарска.

ГЛАС: Срби су и као народ и као појединци дали велики допринос изградњи националног и културног идентитета Хрватске и Југославије. Ви сте се вратили, многи други нису, судећи по људској, духовној и културној пустоши која влада добрим дијелом некадашње Војне крајине, некако се све више заборавља тај допринос српске културе. Да ли је књига “Сенке наших предака: Отргнуто од заборава” једна врста покушаја да се то “стање заборава” промијени и како се и колико се оно може уопште промијенити?

МАТИЋ: Строго етнички гледано ја не припадам само једном народу, имам у себи четири етније, ако већ неко пита. При­ том, сви преци су ми са западних тачака некадашње Југославије. Моја прва припадност је загребачка. Тако да себе не видим као некаквог хрватског Србина који је због тога отишао. Отишао сам прије свега као грађанин који из приговора властите савјести није желио да учествује у одвратном, прљавом рату од којега ништа добро није изашло. Ниједна једина ствар. С друге стране, српска култура ми је бескрајно важна. Она је дијамант који сваки пут сјаји различитим сјајем, чим се промијени тачка гледишта и сагледа из другог угла. Нажалост, о тој величанственој култури коју је створио један мученички народ пише се често на погрешан начин, као о нечему фосилизованом. Ја сам то хтио избјећи и писати о нашој култури онако како заслужује, стављајући је у свјетски контекст којем припада. Хтио сам је освјежити, дати нове погледе, уочити проблеме, али и надземаљске врлине. Вук, Доситеј, Његош, Андрић, Црњански - наши су савременици, жива ријеч и правац којим би требало ићи, добро и свијетло, а не намргођеност и трулеж професорских катедри, заједно са крдом књижевних антиталената који паратизирају на највећим умовима и ствараоцима овога народа.

ГЛАС: Један сте од аутора и уредника данас култног “Лексикона YU митологије”, да ли бисте пристали да једног дана, хипотетички речено, будете дио екипе “Лексикона постјугословенске митологије”, тачније да ли видите уопште материјала за његово писање?

МАТИЋ: Можда бих пристао, али мало би ту било материјала. У погледу културе нарочито. То би била књига о великом паду и тек покојем ствараоцу нових вриједности који се издигао над очајним околностима. “Мало руках, малена и снага”, неумрлим Његошем речено.. 

ГЛАС: Учитавали су у вашу прозу и поезију бројне утицаје, али шта је Вас мотивисало као читаоца и колико су уопште други писци обликовали Ваше писање?

МАТИЋ: Са правом су учитавали. Ја сам наиме елиотовац: као писац и нарочито као пјесник мораш много читати - и много имитирати и красти, наравно, али кради од најбољих - јер оно што претекне, оно што се издигне и издвоји над опонашањем узора - то је твоје. Покажите ми аутора за кога се држи да је “потпуно оригиналан” и ја ћу вам наћи његове узоре. Једино то је и природно. 

ГЛАС: Имате српске коријене, живите у Хрватској, пишете у Хрватској и Србији, живјели сте у Италији и Холандији, Ваша дјела се читају широм региона, на крају чији је Ђорђе Матић писац и колико такве одреднице данас уопште имају смисла, док простор и језици на којима стварате постају све празнији и мањи?

МАТИЋ: Да, имам српске коријене, али и хрватске, словеначке и талијанске. Ја сам своју припадност бирао сам. Могао сам бити и нешто друго, али сам одабрао ову, кад говоримо већ о томе. У књижевно-језичком смислу: ја сам хрватски писац. Што у мом случају одмах значи да сам дијелом и српски. Са овим кључним везником и, додуше. Одреднице имају смисла: та лажна небитност и демократичност јесте идеолошки мућак, а на крају ионако смо сви одавде јужнословенски писци, хтјели не хтјели. И они који тврде супротно то раде јер знају да не могу побјећи од тога. Што им је управо и траума. Док год има људи који овај језик разумију и осјећају, треба стварати. Као метафизичар ја не мислим да ће наш језик нестати. Онако како посљедња реченица најславнијег нашег романа каже: “То не може бити”. Ја знам да је тако.

Поезија

ГЛАС: Иза Вас је неколико збирки поезије, истичете поезију на прво мјесто Ваших књижевних интереса, али колико у времену дигитализације и банализације емоције има мјеста за истинску, дубинску перцепцију поезије?

МАТИЋ: Искрено, баш ме брига за дигитализацију и банализацију. Ако прве није било донедавно, потоње банализације има одувијек. То пјесника не би требало да занима. Само његов стих, прозодија, маштовитост, грађење стиха, строфе и пјесме. И читање поезије, канонских пјесника, откривање нових, наравно и идејност да има шта да каже. Поезија, ако је добра, јесте и етички чин. Данас се највеће барабе позивају на морал, али то им се у поезији одмах види, види се у трену шта су. Да се вратим и на ваше раније питање: данас је много више добрих пјесника него музичара који би имали шта да кажу. Свако мало налетим на одличног пјесника у нашим крајевима. Значи - може се.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.