Некад најбољи спортиста Српске, данас херој из Кахраманмараша: Међу спасиоцима и бивши каратиста

 То су ријечи Драгише Вулетића и Жељка Јанковића, чланова републичког спасилачког тима који су са осталим колегама, херојима Српске, међу првима притекли у помоћ Турској, а у петак с се, након десетодневне мисије, вратили у Српску.

Призори који су их дочекали када су закорачили у Кахраманмараш, један од најпорушенијих градова, пратиће их до краја живота. Гдје год би погледали, у којем год правцу пошли, свуда је био свеопшти ужас. И њима се стезало срце, иако су прошли обуке за спасавање у оваквим ситуацијама, тешко могу да пронађу ријечи да опишу размјере катастрофе којој су свједочили. У којој су дали све од себе. У тиму су била 23 - 22 човјека и један пас Тора, која је на суморном терену обавила врхунски посао.

У вријеме разговора за “Глас” Драгиша, Жељко и остали чланови путовали су својим кућама. Сјећајући се дана када су обавијештени да ће бити послати у Турску, кажу да су знали да је све порушено, али су размјера катастрофе тек постали свјесни када су их видјели својим очима.

- Становници су били невјероватно захвални и топли према нама. Кренуло је све то још на аеродрому, када смо чекали пресједање за Кахраманмараш. Службеница је најавила да се ту налазимо и да смо кренули у подручје које је разорио земљотрес. И из њеног гласа су се могле осјетити сузе у очима кад нас је најављивала, а сви који су били ту поздравили су нас с дуготрајним и огромним аплаузом и тако и испратили - испричао је Драгиша који је одликовани борац Војске Републике Српске и спортиста који је 1994. године, као каратиста, проглашен за најбољег спортисту Републике Српске у избору “Гласа Српске”.

Драгиша Вулетић снимљен на "Гласовој" свечаности 1994. године

Када су стигли на одредиште, смјестили су се у шаторе. Температура је била око нуле. Сутрадан су кренули, раме уз раме са спасиоцима из турског АФАД-а, на терен. Први призори, тај шок за који је тешко наћи праве ријечи, остају заувијек.

- Идете улицом која је, рецимо, дуга два километра. Све је срушено. Потпуно. Све до темеља. Зграде од пет, шест, седам спратова спале су на висину оних са само једним или два спрата. Сви смо прошли обуке за спасавање и тражење у урбаним условима, али ово све је било другачије. Није било пролаза. Плоча на плочи. Разлика између трећег и четвртог спрата је 20, 30 центиметара - испричао је Драгиша.

Услови су били веома тешки. Захтјевни, немогући, а основни принцип у раду им је да прво морају бити сигурни они из тима, како би безбједно могли доћи до настрадалих. Велику помоћ пружила им је управо Тора, која је обучен пас за проналазак и живих и мртвих људи.

- Први дан, али не могу се тачно сјетити свега, пронашли смо и извукли једно мртво тијело. То је, то је, веома тешко. Имали смо добар тим, све одлуке које смо донијели биле су исправне - присјећа се он, не заборављајући ни топлину која је према њима долазила од народа којем су дошли помоћи до колега из АФАД-а.

- И дјеца су нам прилазила, грлила нас, тражила да их узмемо у наручје. Старији су нас и благосиљали, баке миловале као дјецу са сузама у очима – прича он.

Иако је тешко, готово немогуће оцијенити који је дан био тежи, свима ће им, као посебна слика, остати онај дан када су спасили живот једне дјевојчице. Зове се Ирмак.

- У првом моменту смо чули од колега из АФАД-а да постоји могућност да се ту налазе жртве. Пришли смо. На самом улазу било је тијело жене. Мртве. Ту смо се задржали мало да откопамо тијело и онда смо тражили од колега да дозивају на турском. Са нама је био и један Македонац, алпиниста, чији је отац био из Турске. И он је говорио турски и енглески. Када су турске колеге почеле да дозивају, чуле су слаб глас. И дан раније, када смо били на другим локацијама и дозивали. То су јако тешки моменти. Већина нас смо родитељи и замислите како је када отац дозива дијете. Па у једном моменту помисли да је нешто чуо. Морате да вјерујете, али ми не чујемо. Били су то веома тешки психични моменти. Једноставно, крену сузе, без обзира на то што смо били спремни и обучени за такве ситуације, али је то веома незгодно. Гледате људе који су ту на локацији гдје сте. Јецају, плачу, а и када извучемо жртву, дође кћерка од човјека, сазнаје да је то отац. То су веома тешки моменти - казао је Драгиша.

Враћајући се на дјевојчицу чији је глас допирао испод рушевине чак 150 сати након земљотреса прича како су у старту видјели да не могу једним путем због зидова те су покушали, а то је предложио Жељко, да копају рупу с друге стране.

- Мртва жена је лежала крај нас. Радили смо, а на десет, 20 центиметара била је она. Копали смо три до четири метра у дубину. Колеге из АФАД-а су успјеле да пробију зид и да је виде и успјели смо након борбе, од момента када смо чули, до оног када је и увучена око четири сата. Одушевљење је било. Свашта се тад дешава. Не знате да ли мислите на своју дјецу, помијеша се све, срећни јер смо спасили дјевојчицу која је има десет, 11 година. Не могу то знати, али мислим да не би издржала више од 12 часова да је остала. Губила је већ била свијест када смо је постављали на носила. Она је неких пола метра успјела сама да пређе до излаза кроз веома узак пролаз - рекао је Драгиша, који је на крају поручио да је, у тим условима, спасити један живот једнак као добити премију на лотоу.

Жељко Јанковић, Драгишин колега, каже да је било је тешко. На једној ливади, већ првог дана кад су стигли, било је десетак врећа са тијелима.

- Стално су одвозили мртве. Страшно. Нисмо видјели до сада такву трагедију. Трагали смо за преживјелима, извлачили лешеве. Породице су им биле ту, уз нас, и то тражиле од нас - рекао је он.

Од локалног становништва добијали су воду, сокове, храну, слаткише.

- Давали су нам и тако снагу да наставимо. И они су видјели наш труд. Ми смо стварно имали добар тим. Пењали смо се по арматурама гдје можете веома лако да се расијечете. То се десило нашем псу који је обавио врхунски посао. Гдје год је маркирао, ту су били живи или мртви. Није нигдје погријешио, када је одмарала Тора се играла с дјецом - прича он, док су емоције помијешане.

Тај дан, када су спасили дјевојчицу, чули су њен глас.

- Била је на другом спрату, а ми кад смо копали, у настојању да дођемо до ње, копали смо земљу између темеља. И темељ је на једном мјесту бушен да бисмо дошли до ње. Можете замислити колико је пропала до темеља. У земљу. Ту не могу ни лопата ни крамп да се убаце. Неки су копали рукама. Изнад глава смо ставили кашику од багера да штити да нам се не саспу велике бетонске плоче - рекао је Жељко Јанковић, такође успјешни каратиста, додајући да су имали намјеру да је посјете у болници, али нису успјели.

Снажни земљотреси погодили су Турску и Сирију 6. фебруара. У Турској је погинуло више од 38.000 људи, док тачан број жртава у Сирији и даље није поуздан. Дио спасилаца из Српске још је у разореним подручјима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.