Јовановић: Сви притисци на Србију и Српску усмјерени на сламање њихове независности

Јовановић је на трибини “Резолуција о Сребреници – да ли нам у БиХ пријети повратак у 1991. годину”, која се одржава у Београду, рекао да је експанзија ка Русији, Сибиру и Централној Азији најважнији геостратешки циљ Запада при чему је потпуна НАТО контрола Балкана због његовог географског положаја једна од веома значајних претпоставки за то.

Он је указао да англосаксонски фактори воде дугорочну политику слабљења, дробљења и неутралисања српског народа као политичког фактора на Балкану, те да Западу поготову смета процес јачања специјалних паралелних односа Србије и Републике Српске, њихово инфраструктурно повезивање, координација у привреди, култури, образовању и у међународним односима.

“Водећим земљама Запада посебно смета што руководство Републике Српске руководећи се универзалним принципима међународног права и својим виталним интересима не жели да се сагласи са увођењем једностраних санкција Русији и што следи политику војне неутралности Србије, спречавајући на тај начин да БиХ уђе у НАТО”, рекао је Јовановић.

Он је нагласио да враћање питања резолуције о Сребреници у модификованој форми у Генералну скупштину УН има двоструки карактер - узвраћања Русији и жигосања српског народа, истичући да су сви напади западних сила на српски народ увијек имали антируски, и антисловенски карактер, што је данас видљивије него раније.

“Англоамерички и англосанксонски фактори су не једном потпаљивали сукобе и постављали димне завесе на Балкану и махали својим заслугама за жстварање исламске државе у срцу Европеж када год им је било потребно да одврате пажњу исламског света и светске јавности уопште од злочина које чине или које подржавају на Блиском истоку, од дугорочне стратегије манипулисања и грубе експлоатације арапских и других народа исламске вере. То и данас чине, вадећи из рукава карту наводног геноцида у Сребреници”, закључио је Јовановић.

Професор Правног факултета у Београду Александар Гајић указао је да догађаји који су услиједили након пада Сребренице јула 1995. године обилују контроверзама.

Напомињући да нацрт резолуције иде за тим да се учине недодирљивим и непромјењивим управо најспорније квалификације - квалификација убистава извршених након пада Сребренице као геноцида, као и број жртава, Гајић је оцијенио да се овом резолуцијом жели потврдити нешто што стоји у пракси Хашког трибунала, при чему је управо тај трибунал допринио политици некажњивости злочина према Србима.

Он је упозорио да питање Сребренице није до краја истражено и да истина није до краја утврђена, те да је неспорно да постоји злочин, али да је много тога утврђено на основу посредних доказа, а често и нагађања, као и да “боде очи да је

11. јул” изабран као дан сјећања иако је стријељање било неколико дана касније.

Гајић је навео и да “боде очи” давање посебне улоге Суду БиХ у резолуцији, оцјењујући да је циљ тога да се оснажи његова надлежност.

Он је рекао да оваквом нацрту резолуције није мјесто пред УН не само због њених спорних одредби, него и зато што је питање БиХ још пред Савјетом безбједности, за коју је више пута констатовано, па и резолуцијом из 2023. године, да представља пријетњу међународном миру и безбједности, додајући да је стављање резолуције о Сребреници пред Генералну скупштину УН кршење Повеље УН.

Професор Међународног јавног права Борис Кривокапић оцијенио је да иницијатива за резолуцију о Сребреници у УН може бити прилика за Србију да “озбиљније шири истину у свијету” и предложио мјере које би могле да помогну да се одгоди гласање о Сребреници за вријеме када би Србија могла бити у повољнијем положају.

Кривокапић је истакао да би Србија требало да подсјети свијет да је Хашки трибунал основан незаконито, да је као таква незаконита институција почео да ствара ново међународно право, промијенио концепте о геноциду и чак дошао до закључка да се геноцид може извршити убиством само једне особе.

Он је указао да Хашки трибунал није утврдио ко је имао геноцидну намјеру, као ни колико је жртава било у Сребреници, те да никога није осудио као непосредног починиоца геноцида, а да је осудио само једног учесника стријељања и то за злочин против човјечности, при чему се ни не зна ко им је наредио да стријељају заробљенике.

“Зашто не би позвали неке од угледник режисера Оливера Стоуна или Мајкла Мура који мисле својом главом и награђивани су аутори или новинаре као што су Симор Херш /писао о америчком ратном злочину над цивилима у Вијетнаму и минирању гасовода жСјеверни токж/ или Такера Карлсона. Кад они напишу нешто то ће ођекнути много више”, закључио је Кривокапић.

Бивши амбасадор Србије у Мађарској Раде Дробац оцијенио је да Србија не може и не смије бити стратешки партнер са онима који јој отимају дио територије и проглашавају Србе страдалнике, геноцидним народом, нити са њима да гради будућност.

“Крајње је време да се окренемо сопственим интересима, провереним, а не лажним или успутним савезницима, доказаним, а не неискреним партнерима. Треба хитно да се окренемо сарадњи и партнерству са њима, а не са онима који нам стотинама година одузимају територије, краду језик, блате писмо, фалсификују историју, културу, отимају економске ресурсе и будућност”, закључио је Дробац.

Организатори трибине на којој говоре еминентне дипломате, историчари адвокати и публицисти су Београдски форум за свет равноправних и информативно-политички портали “Све о Српској” и “Факти”, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.