Геополитичка партија шаха: Да ли се Руси повлаче са европског енергетског фронта

БАЊАЛУКА - Амерички инвестициони фондови преузимају контролу над стратешким енергетским токовима у Европи, укључујући и Балкан, док Русија повлачи своје ресурсе ка регијама са већим маневарским простором. Улазак "Карлајл" групе у имовину "Лукоила" и новоформиране компаније за "Јужну интерконекцију" открива да приватни капитал постаје кључни инструмент геополитике, док се Европа постепено трансформише у зону америчког утицаја.

Према оцјенама аналитичара, финансијских стручњака и економиста, улазак америчког фонда "Карлајл" у међународну имовину "Лукоила" представља преломни тренутак у преобликовању европске енергетске мапе. Под плаштом класичне инвестиционе логике "купи, обнови, продај", амерички капитал преузима улогу посредника у прерасподјели контроле над стратешким енергетским ресурсима.

Ова трансакција није само питање профита - она показује како се утицај над енергетским токовима у Европи све више премјешта из државних у руке глобалних финансијских фондова, гдје економски интереси и геополитичке калкулације дјелују синхронизовано.

Како истиче бивши брокер са Волстрита, а данас финансијски савјетник Владимир Ђукановић из Београда, свијет доживљава велике геополитичке промјене, укључујући и оне у енергетском сектору. Он напомиње да је оно што се тренутно дешава дио стратегије коју је започео Доналд Трамп, користећи различите механизме како би америчким компанијама омогућио приступ стратешким енергентима и минералима, што се јасно види на примјеру Венецуеле, а сада и Гренланда и Европе.

- Када се подвуче црта, може се закључити да не постоји формални и званични договор између Русије и САД, већ да је у питању прећутно раздвајање приоритета и зона утицаја. Европа и Балкан су де факто дио америчке сфере енергетског и финансијског утицаја, док Русија своје ресурсе и стратешку пажњу усмјерава ка регијама у којима може остварити већи утицај уз мање трошкове - каже Ђукановић.

Слично мишљење има и аналитичар Бранко Павловић, наводећи да постаје све очигледније да европско тржиште Русији више не представља кључну стратешку вриједност.

- Показали су да могу бити без овог тржишта, а то потврђују и најновији подаци о стабилности буџета. Европска унија хладнокрвно подмирује америчке апетите, претварајући се у класичног вазала, док Русија све то посматра са стране, јер њени интереси у овом тренутку више нису усмјерени на европске токове - наглашава Павловић.

 

Интереси

 

Компанија "Карлајл" позната је по уласцима у комплексне и политички осјетљиве пројекте, нарочито у ситуацијама када други инвеститори одустају због регулаторних баријера или геополитичких ризика. У случају "Лукоила" овај фонд преузима имовину која је због санкција тешко доступна другим актерима, уз услов да цијели посао добије одобрење америчке Канцеларије за контролу стране имовине (ОФАК).

Павловић наводи да инвестициони фондови често дјелују тамо гдје државе не могу или не желе јавно да наступају. Они улазе у санкционисану или политички осјетљиву имовину, преузимају ризик, стабилизују активу, а затим је препродају "прихватљивим" власницима. Овај примјер, како додаје, јасно показује како се приватни финансијски интереси преплићу са државним регулаторним механизмима, чиме амерички капитал истовремено функционише као економски инструмент и средство стратешког утицаја. На питање ко би на крају могао купити компаније које се нађу у власништву америчких фондова, Павловић каже да је то у овом тренутку тешко процијенити. Једино је сигурно, како каже, да се фондовима неће журити да купљену имовину одмах распродају, јер је ријеч о већ профитабилним компанијама са великим тржиштем и значајним потенцијалом за раст.

Сличан модел види се и у пројекту гасовода "Јужна интерконекција". Иза досадашње реторике крије се стратешки циљ - преузимање контроле над енергетским токовима који су деценијама били под доминацијом Русије. Посебну тежину овом пројекту даје чињеница да је компанија која се најчешће помиње као извођач формално регистрована тек крајем прошле године у Сједињеним Америчким Државама, што указује на могућност да је ријеч о намјенски формираној фирми за преузимање стратешки осјетљиве инфраструктуре у новим геополитичким околностима.

Питање будућности "Сјеверног тока 2" такође би могло поново постати централно у политичким и финансијским преговорима. Амерички инвеститор Стивен П. Линч раније је затражио од америчких власти дозволу да се пријави на евентуалну аукцију гасовода у случају стечаја или реструктурирања његовог оператора, уз образложење да би америчко власништво омогућило контролу над енергетским токовима у Европи.

Павловић сматра да америчко преузимање овог гасовода није нимало нереално. У том случају кроз "Сјеверни ток 2" поново би протекао руски гас, али са америчком етикетом и далеко већом фактуром, што би додатно промијенило економску и политичку динамику у Европи.

У овој сложеној енергетско-геополитичкој слагалици посебно мјесто заузима МОЛ, мађарска нафтна и гасна компанија која ће ускоро преузети руски дио власништва у Нафтној индустрији Србије.

За разлику од већине западноевропских компанија, МОЛ није у потпуности прекинуо везе са руским енергетским системом. И даље користи руску нафту преко нафтовода "Дружба" и ужива специфичан статус у оквиру санкционог режима. Политика Мађарске заснована је на енергетском прагматизму, што МОЛ позиционира као амортизер између Истока и Запада - довољно "европски" да буде прихватљив Бриселу, али и довољно прагматичан да не затвори врата Москви.

 

Прекинути токови

 

Реално гледано, Русија је већ изгубила стратешку позицију у већем дијелу Европе. Кључни гасни токови су прекинути или сведени на минимум, политички утицај је под режимом санкција, а финансијски приступ европским тржиштима озбиљно ограничен.

Москва очигледно не жели да троши ресурсе на фронт који је неповољан, већ прихвата нову реалност у којој Европа, укључујући и Балкан, постепено улази у доминантну сферу америчког политичког, енергетског и финансијског утицаја. Амерички капитал у том процесу преузима инфраструктуру коју Русија више не може директно да контролише.

Република Српска, Србија, Мађарска и Словачка и даље остају дио изузетих зона у снабдијевању гасом, што Русији омогућава директнији утицај на локалне енергетске токове. Истовремено, руска стратегија се помјера ка регијама са већим маневарским простором, фокусирајући се на Азију, прије свега Кину и Индију, Блиски исток, Африку и Арктик - просторе у којима санкције имају мањи домет, западна контрола је слабија, а Русија располаже снажним енергетским, војним и политичким полугама утицаја. У том смислу, Европа постаје секундарно стратешко поље у односу на регије које нуде дугорочнији поврат и стабилније позиције.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.