Док сиријским побуњеницима стиже оружје из бивше СФРЈ, Обама води из позадине и не види куда иде

Лондон - Неке ратове сами бирате, а неки ратови бирају вас, преносе агенције.

Најбољу илустрацију ове древне мудрости представља предсједник САД Обама, који полако бива увучен у рат у Сирији.

Што је још горе, у свом покушају да америчко вођство оствари тако што ће вући конце из позадине - уопште не не види куда иде, сматра дописник с блиског исток британског листа “Телеграф”.

Човјек чији је предизборни поклич представљало противљење рату у Ираку, чији је циљ био да оконча рат у Авганистану, који је свим својим високим савјетницима ставио вето када су тражили акцију против сиријског предсједника Асада, сада је принуђен да прихвати да се зову Средоземља не може одољети.

При том је себи оставио и одступницу: извјештаји да ће САД обезбиједити оружје сиријским побуњеницима стижу из анономних извора, док се званично спомињу само војна помоћ за транспорт и комуникацију.

Могуће је и увођење зоне забране летења - али само могуће - а и то се сазнаје из анонимних извора.

Чак и чињеницу да је са употребом хемијског оружја пређена “црвена линија” саопштио је предсједников замјеник, на конференцији за штампу.

Није било хвалисања у стилу “Средићемо ми њега!”

Америка, међутим, из овог рата више не може да се извуче.

Њена репутација и њена будућност као “империје” представљају улог стављен на опстанак побуњеника, и мора бити спремна да уради све што то подразумијева.

Она то несумњиво и може, али питање је колико јој се исплати. Валдине снаге, уз подршку Ирана и Хезболаха, тренутно побјеђују, али ни побуњеници не стоје баш тако лоше, нарочито тамо гдје преовлађују џихадисти блиски “Ал-Каиди”.

Више оружја би могло да преокрене ствар у њихову корист, а мноштво снимака побуњеничких акција на “Јутјубу” указује да побуњеници напредују кад год се тешко наоружање нађе у њиховим рукама.

Раније ове године добили су низ испорука из бивше Југославије, укључујући и анти-тенковске ракете, а званичници наговјештавају да таквог оружја има још много.

Плаћено је новцем земаља Залива и смјештено у складиштима у Турској, гдје чека на амерички занак да крене побуњеницима.

То, опет, намеће питање колико су савезници Сирије, Иран и Русија, спремни да уложе у Асадову побједу?

Уколико су сувише дубоко загазили, могуће је да неће презати ни од међународног сукоба.

Колико год Обама био спор и критикован због тога, пријети му, међутим, и једна гора опасност: Русија и Иран би веома вољели да виде како се Америка уваљује до гуше, понижена и обрукана све ближим савезништвом са џихадистима, кој су јој наводно заклети непријатељи.

Таква је природа асиметричног ратовања.

Да ли је Обама могао да поступи другачије?

Могуће је да након година Бушове владавине свијет још увијек није био спреман за америчко преузимање вођства на Блиском истоку. Али то је пут којим се кренуло, и тешко је рећи да ли би било боље да је другачије.

Проблем, међутим, остаје чињеница да онај ко покушава да води тако што ће опрезно вући конце из позадине, као што то чини Обама, понекад не моће да види куда иде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.