Многи, премноги

Постоје времена у којима се дубина друштвене кризе не мјери сиромаштвом, неправдом или слабошћу институција, него способношћу људи да се на све то навикну. Оно што је некада изазивало стид постаје сналажљивост, оно што је сматрано недостојним проглашава се мудрошћу, а оно што је представљало моралну обавезу доживљава се као непотребан терет. Истина се прилагођава околностима, принципи интересима, а савјест очекивањима моћних. Најдубља криза друштва настаје онда када се изгуби граница између онога што је корисно и онога што је исправно.

Такво стање није особеност нашег времена, нити искључиво нашег простора. Али свака генерација изнова полаже испит свога односа према истини, слободи и достојанству. Наше вријеме поставља питање које надилази дневну политику: може ли друштво бити слободно ако његови припадници постепено губе потребу да слободно мисле и одлучују? И шта остаје од човјека када му прорачунатост постане животна филозофија, а савјест само сметња на путу до личне користи?

Фридрих Ниче користио је израз "многи, премноги" (die Vielen, die Allzuvielen), којим је указивао на опасност духовног конформизма. Његова критика није била усмјерена против човјека зато што припада мноштву, него против начина живота у којем појединац одустаје од самосталног преиспитивања свијета. Човјек који своја увјерења непрестано прилагођава очекивањима околине постепено престаје да буде господар сопственог живота и постаје заточеник туђих очекивања.

У таквом свијету није важно шта је истинито, него шта је прихватљиво; није пресудно шта је праведно, него шта је исплативо. Принципијелност постаје непрактичност, а досљедност неспособност прилагођавања. Човјек који одбија да тргује увјерењима изгледа као неко ко не разумије правила игре. А можда је управо он једини који разумије да се у тој игри, поред добитника и губитника, губи нешто много драгоцјеније - људско достојанство.

НИЈЕ ИСТО

Ипак, није сваки компромис морални пад. Није исто када човјек попусти под теретом страха за егзистенцију породице и када свјесно продаје своја увјерења ради привилегија. Није једнака одговорност онога ко трпи зависност и онога ко је ствара. Зато критика партократије не смије постати осуда народа. Она мора бити усмјерена на поредак који од зависности ствара правило, од послушности услов напредовања, а од јавних институција средство расподјеле политичке наклоности.

Партократија није само политичка доминација странака над институцијама. Она временом постаје начин размишљања, готово друштвени рефлекс. Њена највећа моћ није у томе што људима наређује, него што их навикне да сами наслућују шта се од њих очекује. Закон тада престаје да буде једнако мјерило за све, а право постаје услуга коју неко великодушно поклања. Грађанин се претвара у поданика, док се захвалност за остварено право представља као врлина. Тако настаје друштво у којем се не пита шта коме припада, него ко иза кога стоји.

Ову појаву можда је најдубље освијетлио Фјодор Михајлович Достојевски у легенди о Великом инквизитору, једном од најпотреснијих поглавља романа "Браћа Карамазови". Христос се враћа међу људе, али га Велики инквизитор затвара, оптужујући га да је човјечанству понудио дар који оно није способно да носи - слободу.

Инквизитор вјерује да људи више желе сигурност него слободу, више хљеб него одговорност, више некога ко ће одлучивати умјесто њих него право да сами бирају. Христос је одбио искушење да човјека потчини материјалном наградом, чудом и земаљском моћи. Инквизитор, напротив, нуди мир у замјену за послушност, хљеб у замјену за слободу, сигурност у замјену за савјест. Зар у томе не препознајемо једно од највећих искушења савремене политичке власти? Она човјеку не мора отворено одузети слободу. Довољно је да га увјери да без њене наклоности не може обезбиједити егзистенцију или остварити оно што му по закону припада. Умјесто забране нуди се погодност, умјесто принуде зависност, а умјесто окова невидљива нит интереса. Тако се успоставља прећутни споразум: ми ћемо бринути о твојој сигурности, а ти нама препусти своју савјест.

Али човјек није створен само да буде нахрањен и заштићен. Хљеб је неопходан за живот, али није довољан за његов смисао. Друштво које човјеку обезбјеђује егзистенцију, а заузврат тражи одрицање од истине и слободе, не ослобађа га сиромаштва у његовом најдубљем значењу. Оно му пуни руке, а празни душу.

РАЗЛИКЕ

Управо ту се отвара разлика између инквизиторског схватања човјека и Христове поруке. Инквизитор полази од људске слабости и настоји да је претвори у трајни темељ владавине. Христос познаје слабост, али човјека не своди на њу. Оставља му слободу да погријеши, да се покаје и поново изабере добро. Не купује његову послушност, него му дарује љубав. Не тражи рачун за учињено добро, нити награду за сопствено давање.

У томе се налази и суштинска супротност између прорачунатости и истинске човјечности. Прорачунат човјек прије сваког поступка пита шта ће добити. Слободан и моралан човјек пита шта је исправно учинити. Први у сваком односу тражи добит, други прилику да нешто пружи. Један мјери вриједност живота оним што је присвојио, други оним што је оставио иза себе. Истинска племенитост почиње тамо гдје човјек даје, а не очекује награду, признање, захвалност, па чак ни узвраћену услугу. Добро које се чини ради награде још је заробљено интересом; добро које се чини ради добра свједочи о слободи душе.

Јеванђеоско питање: "Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?" (Марко 8, 36), добија посебну снагу у друштву у којем се готово све претвара у предмет размјене. Колико вриједи привилегија ако је њена цијена ћутање пред неправдом? Колико вриједи положај ако човјек због њега више не може мирно погледати себе у огледалу? И колико је сиромашан онај који има много, а нема шта да поклони осим онога од чега очекује корист?

Истина, правда, част, љубав и слобода савјести нису само вјерске категорије. То су темељи сваког друштва које жели бити заједница слободних људи. Закони могу ограничити самовољу, али не могу надомјестити одсуство личне одговорности. Исто тако, ни најплеменитија увјерења нису довољна ако институције награђују неправду. Зато морална обнова човјека и ослобађање институција морају бити два лица истог настојања.

У нашем културно-историјском искуству постоји још једно снажно мјерило односа према части, слободи и пролазној користи - видовдански завјет. Његова епска и духовна традиција обликовала је представу о избору између земаљског и небеског царства, између пролазног добитка и непролазних вриједности. Лазарево опредјељење за небеско царство није позив на презир према земаљском животу, нити на страдање ради страдања. Његова морална порука јесте да постоје вриједности које човјек не смије продати ни онда када би му таква трговина донијела богатство, моћ или сигурност. Видовдански завјет зато није само сјећање на прошлост, него питање које сваки дан постављамо сопственој савјести.

Можемо ли се истински позивати на тај завјет ако у свакодневном животу прихватамо да је корист важнија од части, послушност вреднија од истине, а припадност моћнима значајнија од правде? Није ли противрјечно славити моралну величину жртве за слободу, а сматрати неразумним човјека који због својих увјерења одбија привилегију? Видовдански завјет не живи само у свечаним бесједама и историјском памћењу. Он живи у малим, свакодневним одлукама, у спремности да помогнемо без рачунице, да говоримо истину без обзира на корист и да не учествујемо у неправди чак и када бисмо од ње могли имати добит. Није потребно да свако буде јунак великих историјских догађаја. Понекад је довољно остати частан човјек у времену које част сматра непрактичном.

Ничеова филозофија, хришћанско учење и видовданска етика не почивају на истим претпоставкама. Ниче је био оштар критичар хришћанског морала. Али њихове разлике не спречавају нас да из више перспектива поставимо исто питање: да ли човјек живи као слободно и одговорно биће или своје одлуке препушта страху, навици и туђој вољи? Ниче нас упозорава на духовно самопорицање у мноштву, Достојевски на искушење добровољног ропства, Христос позива на истину и љубав, а видовдански завјет подсјећа да достојанство нема цијену. Ипак, свако размишљање о моралном стању друштва било би непотпуно ако би се завршило осудом или песимизмом. Људска слабост није коначна истина о човјеку. Историја није само повијест неправде и страха, него и непрекидног настојања да се они превазиђу. У сваком времену постојали су људи који нису пристајали да лаж назову истином, неправду законом, а зависност слободом. Често нису били најмоћнији ни најбројнији, али су чували пламен који ниједна тама није могла потпуно угасити.

Зато ни партократија није непромјењива судбина. Она није природно стање друштва, него производ односа моћи, институционалних слабости и људских навика. Оно што су људи створили, људи могу и промијенити. Не само промјеном оних који управљају, него стварањем поретка у којем право неће зависити од милости, а достојанство од послушности.

ВЈЕРА У ЧОВЈЕКА

Изнад свега потребно је сачувати вјеру у човјека. Не наивну вјеру да ће неправда нестати сама од себе, него увјерење да нико није заувијек изгубио могућност да се врати добру. Онај који је јуче ћутао данас може проговорити. Онај који је пристајао на неправду може одлучити да у њој више не учествује. Онај који је страховао може пронаћи храброст. А онај који је живот мјерио оним што добија може открити радост живота у ономе што несебично даје.

Наша највећа нада није у томе што ће се једнога дана појавити неко ко ће нас ослободити. Она је у човјековој способности да сам изабере слободу, да истини врати достојанство, правди смисао, љубави снагу, а савјести право да буде посљедњи судија његових поступака.

Док год постоји човјек који не пристаје да му се част купи, истина прећути, а слобода замијени привилегијом, постоји нада да добро може надвладати. Будућност није у осуди оних који су посустали, него у охрабривању свих да поново повјерују у вриједности које нас чине људима. Јер свјетлост не побјеђује таму тако што је проклиње, него тако што свијетли.

Dum spiro, spero — Док дишем, надам се.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.