Прије 16 година срушен »невидљиви«

Ф-117 Најтхок је 27. марта 1999. године из базе у Авијану према тадашњој СР Југославији повео потпуковник Дејл Зелко, али није успио да га врати назад. Сигуран у невидљивост своје летјелице укључио је аутопилот и већ уцртаном рутом кренуо у повратак са мисије у којој је испалио двије ракете на циљеве у околини Београда.

Ф-117А је први пут коришћен у Панами 1989. године, када је бомбардован аеродром Рио Хато, али су направљене грешке, бомбе су пале далеко од циљева. Далеко успјешнији био је током Заливског рата када су пилоти направили 1.300 летова и избацили преко 2.000 тона бомби.

Ипак, кључни тренутак за даљу будућности цијелог пројекта Ф-117 догодио се на територији гдје се то најмање очекивало. У оквиру NATO агресије на СРЈ, "стелт" је већ трећег дана био употребљен, међутим, команда NATO није рачунала на то да је српска ПВО опремљена "музејским" примjерком руског ракетног система С-125 нева, произведеног 60. година 20. вијека.

"То је систем треће генерације. Ми смо направили један прорачун који је говорио да не смијемо више од 20 секунди да зрачимо у ваздушном простору. Имали смо малу техничку иновацију која по нашој претпоставци требало да олакша откривање циљева стелт технологије. Када смо то укључили, појавили су се циљеви на екрану осматрачког радара и рекао сам у себи, добро је ово, ради", рекао је командант III ракетног дивизиона, пуковник у пензији Золтан Дани.

Ф-117А је оборен пошто је рано откривен, праћен и у тренутку повећане површине радарског пресјека препознат и погођен. Том приликом је српској ПВО на руку ишао и сплет околности, у тренутку прелета "стелт" је био двоструко освјетљен, што је омогућило чист погодак.

"Поново видим циљ на азимуту 240 степени и даљини од 14 км. Циљ врши маневар курсом, лепо се види на показивачима осматрачког радара. Покушавамо исти поступак трећи пут на азимуту 240. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Матић узвикнуо:"Дај га, дај га, имам га"! Точкићи су шкљоцнули и оператори су га прихватили. Стабилно праћење, азимут 242 степена, даљина 14,5 км (...) Официр за вођење извештава: Азимут 250 степени, даљина 13 км. Циљ уништи, метод т/т, лансирај!, командовао је Дани. Потмула екплозија. Старт прве ракете, после 5 секунди и друге, Оператори стабилно прате. Посматрам екран оператора праћења. Светлосни бљесак и експлозија прве ракете на циљу. Циљ је уништен. Наређујем: „Скидај високи"! Даљина 10-11 км, азимут 270 степени-извештава официр вођења Муминовић. Гледам екран осматрачког радара. Паника у ваздуху. Сви су се разбежали, нигде ни једног циља", навео је у свом Ратном дневнику замјеник команаднта III ракетног дивизиона 250. бригаде Противваздушне одбране Ђорђе Аничић.

Пилот се катапултирао и избjегао заробљавање, а из Пентагона је сутрадан саопштено да је летjелица изгубљена, међутим није наведен разлог.

Хакадеј: Како су Срби срушили Ф117?

Амерички портал "Хакадеј" је навео да је у ноћи 27. марта 1999. године било олујно вријеме и да се свега неколико NATO авиона подигло на небо. Пуковник Зелко је требало да лансира два ласерски навођена пројектила и да се врати у своју базу у Авијану.

"Како може једна релативно неразвијена војска, која користи застарјелу совјетску технологију, да обори један од најнапреднијих ратних авиона на свијету? Авион који је требало да буде невидљив за радара?", упитао је Хакадеј, а потом представио и неколико теорија.

Теорија 1 – Чиста срећа

Војска Србије је прислушкивала америчке и NATO UHF и VHF радио везе и комуникације, које су зачудо биле некодиране на осматрање. Ово, у комбинацији са чињеницом да су пилоти "невидљивих" користећи исте улазне и излазне канале значи да су они могли да разраде општу слику области гдjе је овај авион требало да буде и када је требало да буде тамо.

Теорија 2 – Висока модификација радара

Постоји теорија да је српска војска модификовала застарjели совјетски радара да ради на дужим таласним дужинама. Дакле, када је отворио врата да избаци бомбе, на радару су могли да виде авион. Али коришћење повећане таласне дужине захтjевало би модификацију радарске антене. Такве модификације није лако одрадити, неопходна је напредна технологија за тестирање опреме и знање. Да ли је могуће да се то уради на терену без испитивања или опреме?

Теорија 3 – Невидљиви човjек на киши

Замислите да је Хари Потер обукао свој огртач невидљивости и кренуо својим путем из дворца, у тренутку када је почела да пада киша. Иако су други чаробњаци и вjештице можда неће моћи директно да га виде, уочили би скретање киши по његовој форми. Желите да видите нешто невидљиво? Обезбjедите медијум и потражите поремећај око њега.

Спекулисало се да је пуковник Дани прислушкивао мрежу државне мобилне телефоније тражећи да нађе и лоцира одређени поремећај. Али како би они то извели? Да ли би невидљиви ловац, или било који други сличан авион, проузроковао видљиви поремjећај у фреквенцији радио таласа? Ако би могао, како га открити?

Руски математичар "отац" стелта

Идеја стварања летjелице невидљиве или бар мање видљиве за радаре проистекла је из студије совјетског математичара Петра Уфимцева, објављене 1964. године под насловом "Ивични таласи у физичкој теорији дифракције".

Суштина његовог рада је да снага радарске рефлексије зависи од конфигурације ивица на објекту, што је водило закључку да се чак и велики авион може направити неуочљивим, али се ту појавио проблема аеродинамике, тј. летjелица би постала нестабилна.

То је била непремостива препрека, међутим аналитичар компаније Локид Денис Оверхолсер је користећи Уфимцевљев теоријски принцип направио основу за развој "невидљивог" авиона, дошавши до првог прототипа, названог Хев блу.

Суочена са великим губицима у Вијетнамском рату, када су совјетске ракете са лакоћом обарале тешке бомбардере, америчка војска је започела пројекат "Безнадежни дијамант", који је као резултат имао потписивање уговора са Локидом.

Компанија је за 35 милиона долара у рекордном року произвела два прототипа, а први лет будућег "стелта" извршен је 1. децембра 1977. године.

Одлука о производњи Ф-117А донијета је годину дана касније, а истовремено се радило на развијању стратешког бомбардера Б-2, док је Хев блу прерастао у Сениор тренд, авион са једним сједиштем, без радара, али великим електро-оптичким системом за откривање циљева и вођење оружја.

Поново се у жижу вратио Уфумцовљев научни рад, а у комбинацији са комјутарским софтвером дошло се до рјешења за проблеме са којима се суочавао Хев блу. Пројектован је авион са равним панелима и оштрим ивицама које су тако распоређене да одбијају 99% радарских сигнала.

Укупно 64 примјерка произвела је компанија Локид Мартин, а 59 је испоручено америчком ваздухопловству. Ипак, највећи недостатак производње и одржавања је чињеница ад је сваки дио оплате на сваком примјерку појединачно уклапан, што значи да авиони нису међусобно једнаки и међусобно замјенљиви.

Суштина невидљивости Ф-117 долази до изражаја тек када се сви уређаји који могу да оставе какав-такав траг на радару искључе, што је углавном и чињено, осим у току напада на циљ. Дакле, Ф-117 током већег дијела свог лета налази се у "слободном лету", који је у комбинацији са аеродинамичним проблемима поставио питање сигурности летења.

Ноћ 27. марта 1999. године може се сматрати датумом смрти пројекта Ф-117, иако је цјеликупна флота повучена 2008. године.

До такве одлуке донијела је процјена стручњака да ловци Ф-22А и Ф-35 посједују довољне "стелт" способности, као и да имају далеко супериорније летне карактеристике од Ф-117А.

Њујоршки лист наводи да је четврте ноћи, док је Ф117 А бацао бомбе на циљ недалеко од Београда, отвор за избацивање пројектила на авиону на српским радарима почео да шљашти тако да су Срби брзо испалили ракете и погодили циљ.

13 година касније, сусрет ракеташа и пилота

Буђановци су право ниоткуда постали светски популарно мјесто, мјештани су данима давали изјаве и сликали се поред олупине јединог икада срушеног "невидљивог". Његови остаци су потом перебачени у Музеј ваздухопловства у Београду, а према појединим теоријама завјере, један дио су преузеле руске и кинеске обавештајне службе.

Пензионисани пуковник Золтан Дани и пилот авиона Дејл Зелко упознали су се 2012. године.

Зелко је том приликом рекао да је само слушао наређења и да се пред сваки лет молио за животе људи који живе на територији коју бомбардује.

"Мене је срамота што нисам знао готово ништа о Србији прије бомбардовања. Касније сам изучавао Србију, много сам сазнао о историји ваше земље, о људима, о славним ратовима у којима сте били на страни правде и слободе. То сазнање сам пренио и на своју дјецу", рекао је Зелко.

Документарни филм о другом сусрету Данија и Зелка снимио је Жељко Мирковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.