Преминуо убица из Велике Иванче

Београд - Љубиша Богдановић који је у уторак убио 13 особа у Великој Иванчи, преминуо је данас у Ургентном центру, сазнаје Б92.

Богдановић (60) је у уторак рано ујутро из пиштоља ЦЗ 88 за који је имао дозволу убио шест мушкараца, шест жена и двогодишњег дјечака, а потом покушао да убије супругу и себе.

Стање Богдановића који је након почињених убистава пуцао сам себи у главу било је критично.

Сутра сахрана убијених

У међувремену, “Блиц” пише да ће се мјештани Велике Иванче који су убијени у масакру у уторак бити сахрањени сутра у 13 часова на локалном гробљу, а ковчези са 13 тијела биће од 10 часова испред цркве у центру Велике Иванче.

- Комуналне лужбе из ЈКП “Младеновац” већ од јутрос сређују центар села и пут којим ће поворка сутра проћи - изјавио је Дејан Вићовац, шеф штаба за организовање сутрашње сахране.

Предсједник Мјесне заједнице Велика Иванча, Радојица Јовановић каже да је цијело село ангажовано на организацији сахрана и сређивања села.

- Поставићемо шатор испред Цркве, јер не могу сва тела да стану унутра. Данас ученици средње школе неће ићи у школу, помагаће око организације. Мештани села, као и радници ЈКП “Младеновац” биће ангажовани на копању рака на гробљу - каже Јовановић.

Смртоносни траг масовног убице Љубише Богдановића

Љубиша Богдановић је рођен у Великој Иванчи, 1953. године, гдје и његови преци, преноси “Блиц”.

Отац Миодраг га је предодредио да буде домаћин и пољопривредник, а брата Радмила послао је у школу.

Љубиша је по природи био прек, нервозан и изузетно експлозиван. Није много причао.

Поштен и вриједан, такође су црте профила и карактера Љубише Богдановића.

Васпитавао га је највише деда Обрад, који је према Љубиши био изузетно строг.

Већ у основној школи је устајао између четири и пет ујутру, а деда Обрад га је највише и тукао када погријеши.

Запослио се у “Звезди” у Младеновцу.

Вриједан, поштен, али према ријечима колега, нервозан и нестрпљив.

У јануару 1981. године купује пиштољ ЦЗ 88.

Тада је комшијама причао да сваки домаћин мора да има пиштољ “за не дај Боже”.

Ловачку пушку насљедио је од деде Обрада, али никад из ње метак није опалио.

Пиштољ такође, никад није користио.

Према ријечима комшија, није пуцао ни “када то обичаји налажу”, када му се родио син, кћерке, унуци.

Алкохол је презирао.

У кафане није улазио, музика, спорт, политика ништа га није интересовало.

Никада није давао ништа из куће да се прода, а о оном што се договори у кући није дао сину и жени да о томе разговарају.

Новац је штедио, а када га сакупи довољно, куповао је машине и оруђе за рад.

Важио је за имућнијег домаћина.

Волио је увијек први све да засије, окупљао је комшије да му помогну, али је често и он сам помагао другима.

О његовом учешћу у рату мало се зна: 1991. био мобилисан и у Мирковцима у Славонији провео 4,5 мјесеца.

Када се вратио, није желио да прича о рату, избјегавао је ту тему и сви су имали утисак да тамо није био на борбеним положајима па га нису ни питали о детаљима.
Послије рата запослио се у словеначкој фирми у Младеновцу као физички радник.

Прије годину дана добио је отказ као технолошки вишак, а у исто вријеме отпуштен је и његов син Бранко.

Отказ га, кажу комшије и пријатељи, јесте разочарао, али није обесхрабрио јер је још више почео да ради на имању и на око 15 хектара њива колико посједује.

Изнервирао би се и разбјеснио, али само када нешто у послу није како је наумио.

О посвећености послу довољно говори то да је прије три године два пута оперисао брух, али није одустајао ни од најтежих послова на њиви, упркос љекарским савјетима.

Представљао се као православни вјерник, славио славу Марковдан и Божић.

Дружио се са комшијама Милованом, испред чије куће га је затекла полиција и Микајлом Деспотовићем, кога је убио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.