Фото: Агенције
| Мирослава Стевановић
ЧАЧАК - Више од двије деценије Мирослава Стевановић несебично поклања своје вријеме онима којима је помоћ најпотребнија, а ни одлазак у пензију није је одвојио од хуманитарног рада.
Као најстарија волонтерка Црвеног крста Чачак, сваког јутра долази у Народну кухињу, гдје учествује у припреми, паковању и подјели оброка, али корисницима пружа и нешто што се не може ставити у посуду, лијепу ријеч, разумијевање и осјећај да нису сами.
Њен предани рад препознат је и у локалној заједници, па је предложена за Децембарску награду града Чачка, највише градско признање које се додјељује заслужним појединцима и установама.
Мирослава је радни вијек провела у Предшколској установи "Радост", у вртићу "Бамби", а на пут волонтирања ју је подстакао супруг Радиша.
Иако је током радног вијека морала да усклађује обавезе у вртићу и Народној кухињи, каже да јој ништа није било тешко, јер је одувијек вољела да ради и буде корисна.
- Сада ми посебно значи да волонтирам, откако сам у пензији. Народна кухиња је постала моја друга кућа. Испуњена сам и срећна што могу да помогнем људима којима је помоћ потребна. Макар да им пружим тај оброк и донекле улепшам дан - каже Мира, како је сви одмиља зову.
Са осмијехом који улива сигурност и топлину, Мирослава је постала ослонац многима. Корисници је доживљавају као некога ко им, осим оброка, дарује и вјеру у боље сутра.
Мира је добар слушалац, па јој се корисници често повјеравају, причају о својим животним судбинама. Различите су околности које су их довеле у ситуацију да зависе од оброка из Народне кухиње, а некима се, како народ каже, догодило и оно "дабогда имао, па немао". Мира саслуша свакога од њих, а дешава се да јој повјере и најдубље тајне, понекад више него најближима.
Не остаје равнодушна на њихове приче, већ им посвети пажњу и покуша да охрабри. Тако је, осим међу колегама, стекла и искрена пријатељства међу људима којима свакодневно помаже.
Да је волонтирање за њу много више од повремене активности, показује и њена свакодневна рутина. Будилник јој звони већ у пет часова, а у Народној кухињи је прије седам, спремна за нови радни дан. Ни удаљеност јој не представља препреку, па до мјеста на којем волонтира пјешачи из Старог аутопревоза, дијела Чачка у којем живи.
- Будим се у пет сати сваког јутра, попијем кафу и на врата. И то је навика. Важно ми је да будем са људима, а додатно ме тај рад испуњава. Значи ми и да нисам сваки дан у кући Богу хвала, дао ми је здравље и да могу да радим. Волонтираћу све док будем могла и док ме буду трпели. Бар још десетак година – каже Мира кроз осмијех.
Њена скромност и шала да ће волонтирати док је буду трпјели најбоље говоре о томе колико јој је стало до људи и посла који обавља. У Црвеном крсту немају дилему да је њено присуство драгоцјено, истичући да је Мирин рад за свако поштовање. За Миру, чини се, нема велике тајне у томе како бити човјек. Довољно је устати рано, доћи тамо гдје је потребна и некоме уљепшати дан. А она то ради већ више од 20 година, не очекујући ништа заузврат.
Мирин супруг Радиша такође је био дугогодишњи волонтер Црвеног крста и иза себе оставио више од 30 година хуманитарног ангажмана. Заједно су тако овој организацији поклонили више од пола вијека добровољног рада.
- Прво је волонтирао мој муж, па онда ја. То ме мало мотивисало, али ме мотивишу и ови предивни људи овде, од директора, шефица до куварица. Сви су дивни, овде се осећам као у својој кући - испричала је Мирослава за РИНУ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
Најновије вијести из рубрике