ЈСО дигла побуну у договору са Коштуницом

БЕОГРAД - Тек после побуне ЈСО, Зоран Ђинђић је видео да полиција не слуша Владу, већ људе који нису у институцијама, каже некадашњи Ђинђићев сарадник Владимир Беба Поповић.

Владимир Беба Поповић рекао је за емисију "Пешчаник" Радија Б92, посвећену осмој годишњици убиства првог демократског премијера Србије, да Ђинђић формално јесте имао извршну власт, али да сам није био свјестан како је треба користити.

Како су опстали

Каже да су, све оно за шта су Зоран Ђинђић и његова Влада својевремено оптуживани, то радили управо они који су их оптуживали.

- Имали сте један ауторитет који је победио Слободана Милошевића у лику Војислава Коштунице. У једном тренутку и они који су гласали за Милошевића почели су да гласају за Коштуницу јер видели су да у томе нема неке велике разлике и да је то отприлике то - рекао је Поповић.

Он истиче да су на тај начин остали сви они који су морали да оду из институција.

- То је оно што сви кажу, 5. октобра су молили да им главе остану на раменима, 6. октобра су молили да буде макар доживотна, а 1. фебруара су већ гледали како да им остане имовина. Дакле, они су успели да опстану - каже Поповић.

Истиче да с друге стране Зоран Ђинђић практично није био свјестан шта је то моћ и шта је то када постанете предсједник Владе, па је и полицију и војску и правду и тужиоце и паре препустио другима.

- Оставио је то другима, финансије је препустио Г17 и другом делу коалиције, он је хтео да буде човек који представља Србију у свету и њега је интересовала та веза, та министарства, економска, Лондонски клуб, Париски клуб, председници држава, да као најзад, после толико година, Србију представља човек који тако изгледа, који тако говори - рекао је Владимир Беба Поповић.

Додаје да је Ђинђић то почео да увиђа тек 2002. године послије побуне "Црвених беретки".

- Све оно што је Војислав Коштуница и његова Влада касније урадила, све оно што од 2004. до данас гледамо да се дешава у Србији, за све то је оптуживан Зоран Ђинђић и његова Влада. Он је оптуживан за нешто са чим није имао везе, само да би ови који га оптужују дошли у ситуацију да раде баш то - да пљачкају Србију, да владају уредбама, да краду буџет, да сарађују са криминалцима, да штите Милошевићеве људе, да заташкавају злочине - навео је Поповић.

Поповић каже да је ЈСО припремала побуну 2001. уз договор са Кабинетом Војислава Коштунице.

- Да ли треба да ја објашњавам сада некоме какав је утицај Војске на побуну "Црвених беретки", какав је утицај Војске на Легију и на ту јединицу 2001. године, када они, дакле Легија и та банда која се спрема да направи побуну - наравно, не спремају се да направе побуну тако што су сами то решили, једног дана су седели, продали су четири кила дроге, убили двоје-троје људи и онда су сели поподне и рекли: Шта да урадимо, хајде да направимо побуну. Наравно да су побуну урадили уз договор са Војиславом Коштуницом - тврди он.

Поповић додаје да када каже "са Војиславом Коштуницом не мисли лично на њега, мада је он све то знао".

- То јесте: Раде Булатовић, Тијанић, та екипа, Љиља Недељковић и тако даље. Он је све знао, све је одобравао, не постоје за то писана документа, писани трагови, али он је знао. Ти људи су направили побуну уз договор са Коштуницом - каже он.

Поповић додаје да је у свему била кључна шеф Коштуничиног кабинета Љиљана Недељковић.

- У његовој канцеларији веселило се 12. марта када је Зоран Ђинђић убијен, пио се виски у седишту ДСС. Постоје људи који о томе могу да говоре, он није био сам - био је Раде Булатовић, био је његов шеф, да ли му је тад био шеф или није, не знам, Филип Голубовић се зове, био је Градимир Налић, била је цела та банда - рекао је Поповић.

Политичка позадина

Београдски медији пишу да ће у својству свједока у кривичном поступку у вези са политичком позадином убиства премијера Ђинђића Коштуница ускоро бити саслушан.

Наводе да ће поступак због побуне ЈСО обухватити Борислава Микелића, бившег предсједника Владе Српске Крајине, као и Милорада Брацановића и Милорада Улемека.

Позив ће, такође, стићи и тадашњим челницима ДБ-а Горану Петровићу и Зорану Мијатовићу, пишу српски медији".

Против Микелића, Улемека и Брацановића биће покренут кривични поступак због умијешаности у побуну ЈСО и политичку позадину убиства премијера Србије.

Предсједник Политичког савјета Демократске странке Драгољуб Мићуновић изјавио је да је убиство Ђинђића успорило реформе и истиче да би у политичком миљеу Србије било много више живота да је Ђинђић жив.

Он је нагласио да осам година од убиства, успомена на Ђинђића треба све да подсјети да ствари морају да буду брже, јер је то био његов мото.

Лидер Демократске стране и први демократски премијер Србије Зоран Ђинђић убијен је испред сједишта Владе Србије 12. марта 2003. године.

Влада на чијем је челу био изабрана је 25. јануара 2001. године. За вријеме његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и корјенитих економских и социјалних реформи у Србији.

Био је први, послије 1945. године, некомунистички градоначелник Београда, изабран у фебруару 1997. испред коалиције "Заједно". На тој дужности је био седам мјесеци када је смијењен на захтјев коалиционог партнера СПО.

У првом саопштењу послије убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног "земунског клана", а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође криминалног "земунског клана" Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.

Ђинђић је сахрањен 15. марта у Aлеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.

Пресуда убицама

Бивши командант "Црвених беретки" Милорад Улемек осуђен је на 40 година затвора за организовање убиства премијера, а на исту казну затвора осуђен је и непосредни извршилац убиства Звездан Јовановић, бивши Улемеков замјеник. Пресуде тој двојици потврдио је и Врховни суд Србије 29. децембра 2008. године.

Потврђене су пресуде на 35 година затвора и осталим припадницима "земунског клана" и бивше ЈСО (Aлександар Симовић, Владимир Милисављевић Будала, Нинослав Константиновић), изузев Сретку Калинићу коме је пресуда преиначена са 35 на 30 година.

На 30 година осуђени су Милош Симовић, Милан Јуришић Јуре и бивши радник БИA Бранислав Безаревић, док је бивши припадник ЈСО Саша Пејаковић осуђен на осам година затвора. Жељку Тојаги Жмигију казна је смањена са 30 на 15 и Душану Крсмановићу са 30 на 20 година затвора.

Владимир Милисављевић Будала, Сретко Калинић, Милан Јуришић, Нинослав Константиновић и Милош Симовић осуђени су у одсуству, јер су у бјекству.

У јуну прошле године у Загребу је рањен Сретко Калинић, кога су, послије опоравка, хрватске власти изручиле Србији. На њега је пуцао, такође, одбјегли члан "земунског клана" Милош Симовић, који је два дана касније, 10. јуна, ухапшен у покушају илегалног преласка границе између Србије и Хрватске. Симовић је упућен у Забелу на издржавање затворске казне.

Припадник "земунског клана" Дејан Миленковић Багзи, оптужен за учешће у убиству Ђинђића, послије вишемјесечног скривања, ухапшен је у Грчкој средином јула 2004, а седам мјесеци касније изручен је властима у Београду. У процесу оптуженима за убиство српског премијера Миленковић је био свједок сарадник.

Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду - Одјељење за борбу против организованог криминала. Они су 23. маја 2007. оглашени кривим и првостепеном пресудом осуђени на укупно 378 година затвора.

Свако треба да каже шта зна

Супруга убијеног премијера Србије Ружица Ђинђић оцијенила је да би јавност добила много када би се добили одговори о политичкој позадини атентата на Зорана.

 Ружица Ђинђић је, на представљању друге књиге изабраних дјела Зорана Ђинђића "Јесен дијалектике" рекла да свако ко може да помогне у расвјетљавању атентата, треба да буде саслушан и каже оно што евентуално зна о томе.

Ружица Ђинђић је, осврћући се на годишњицу од убиства супруга, 12. марта 2003. године, рекла да енергију коју је Ђинђић имао данас не види на политичкој сцени.

Књига "Јесен дијалектике" је преведена и допуњена докторска дисертација коју је Зоран Ђинђић одбранио на Универзитету Констанц, у Њемачкој, 1979. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.