Императив вође влада Србијом

БЕОГРAД - Подјела у Српској радикалној странци, на политичкој сцени Србије изнедриле су из радикала две нове партије, које ће предводити њихови бивши највиши функционери Томислав Николић и Маја Гојковић, чиме се после 18 година чврстог заједништва и последњи српски партијски бастион разбио на три дела.

Те тенденције су током свих вишестраначких година пратиле партије демократске опције, а највећи страначки расадник била је Демократска странка. Из ње се након двогодишњег постојања 1992. прво издвојио Војислав Коштуница, формирајући Демократску странку Србије, а 1994. са групом истомишљеника одлази први лидер странке Драгољуб Мићуновић и оснива Демократски центар. ДСС је 1996. пукао на два дела и Владан Батић окретањем од Војислава Коштунице, оснива Демохришћанску странку Србије.

Српски покрет обнове, један од најјачих у опозиционом фронту прошле деценије, поцепан је 1998. када је Вука Драшковића напустио Велимир Илић формирајући Нову Србију, чији је лидер и данас.

Када се чинило да ће са петооктобарским променама, поделе престати, из ДС одлази Мирољуб Лабус и преводи експерте из Г 17 плус у нову партију, да би га после пет година лидерства, склонио његов пулен Млађан Динкић.

Жуто-плави табор, пре две године је доживео још једно цепање. Чедомир Јовановић је, по сценарију који се недавно десио Николићу, искључен из ДС-а. Формирао је убрзо Либерално демократску партију да би сада постао мањинска подршка бившој странци у Скупштини Београда.   

Све те поделе јасно указују да се за  18 година вишестраначја док су "незадовољници", формирајући нове партије, тврдили да су са старим у сукобу принципа, у ствари пресипало, како би на политичкој мапи опстајали добро познати ликови. Само што су неки постајали нове партијске вође.

Колико је фотеља првог човека странке императив, довољно говоре партијски избори, на којима је сваки од лидера, једини кандидат за шефа странке, а на чему су сви они лично, оштро замерали Слободану Милошевићу.

Од тога је одувек одступала ДС, која је до 2004. године имала, борбу два кандидата за председника. Пре две године је, међутим, Борис Тадић освануо као једини на партијском изборном листићу и напрасно одлучио да изборе у странци, са две помери на четири године.

Политички сателити у функцији власти

Цепање социјалиста одласком Бранислава Ивковића који је 2001. формирао сопствену странку, било је мотивисано намером да, својим посланицима, тада владајућем ДОС обезбеђује стабилну већину. Слично се догодило Вуку Драшковићу, пре три и по године, када су Верољуб Стевановић и Војислав Михајловић, основали Српски демократски покрет обнове да би Влади Војислава Коштунице осигурали већину. О улози тих људи говори чињеница, да су сви осим Стевановића који је на листи Г17 плус, данас ван политике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.