Осијек: Преживљавају захваљујући псећој храни
Гладни смо и жељни свега. Да нам није псеће хране коју добивам од удружења за заштиту животиња за четири пса која сам удомила, не бисмо преживјели, почела је своју потресну исповијест 67-огодишња В. К. с јосиповачке пустаре, приградског насеља Осијека, гдје живи с унуком и болесним сином, те псима који су ко зна одакле долутали до њене куће.
И њих је та добра душа прихватила јер зна што је невоља.
"Да не узимам од паса псећу паштету, цријева и изнутрице, све троје бисмо већ одавно умрли од глади", каже у разговору за "Глас Славоније".
Разговор је вођен у хуманитарном удружењу "Ријека љубави", која ће тој породици покушати помоћи колико год буде могла.
Онај један оброк из народне кухиње, на који болежљива и скромна Славонка има право, али често не може отићи по њега јер нема како и чиме, мора подијелити на три дијела.
"Да ми није унуке, већ бих се поновно покушала убити. Законити сам јој старатељ јер су ми сина ветерана преварили па је остао без свега, чак и без дјетета. Наиме, унуку сам успјела извући из дома гдје ју је држава смјестила па смо сада ипак сретни што смо, чак и овакви јадни какви јесмо, поновно заједно и живимо опет као породица. Само да ми Бог да још толико да поживим док унука не заврши те двије-три године школе колико јој је остало до краја да може почети радити. А онда нека и умрем, неће ми бити жао. Заправо, овако гладна, сита сам свега, није ми до живота. Негдје сам видјела да се људи убијају таблетама и алкохолом па сам и ја покушала исто, али су ме спасили", јецајући прича Славонка додајући да сваки ручак, ако има шта у лонац ставити, "засоли сузама".
"Плачем јер не могу ништа приуштити ни себи ни унуци, не идем ни к љекару јер што ћу кад немам новца да доплатим лијек који ми препише. Јако волим своје псе и да ми редовно не донесу за њих храну којој је прошао рок трајања, наш би тањир био поприлично празан. На јеловнику су нам псећа паштета с мајонезом, гулаш од животињских цријева, изнутрице на све начине", прича Јосиповчанка.
Каже да има и нешто врта, али тек толико колико може сама окопавати. Од тога припреми нешто и за зиму.
"Таву имам, али већ одавно ничим није била замашћена. Код нас се на шпорету и у стану одавно није осјетио мирис печеног меса. Не памтим кад смо га јели. Мени, додуше, месо и не треба, као ни било што друго. Мој је живот готов, морам јести само да смогнем снаге помагати својим укућанима. Преврћем по контејнерима, неке је то стид, али само да знате да нађем понекад и добру храну. Човјек поједе свашта кад нема што друго. На пијаци између ногу пиљарица често знам покупити и лишће кеља или неког другог зеленила. Оне баце, неке ме и киње што скупљам... Но, мени и то ваља за ручак па шутим и плачем у себи радосна јер ћу опет имати нешто својима ставити скувано на стол. Криво ми је што ме исмијавају, па не крадем, него их питам", говори Славонка.
"Добили смо три метра дрва за цијелу зиму. Хладно нам је, доље нам је голи бетон, немамо ни намјештаја у тих 28 квадрата. Гријалицу на струју не смијем ни помислити упалити, јер ко ће ми, забога, платити ту струју?! Ни од родбине нема нико да нам помогне, а неки од њих још ме и куде што сам преузела бригу о дјетету и сину на себе. Нисам ваљда дијете требала оставити у дому или на улици?! Па, то дијете је јако добро и пажљиво и према тати и према мени. Скромна је, ни телефон нема као други, а камоли компјутер. Нема она услове ни да пише задаћу нормално, а камоли техничке новотарије. Питам се је ли дошло вријеме да никоме ни до кога другог није стало. Није то прије тако било! А сада, да ми није у помоћ притекла 'Ријека љубави' и Штефица Чучак, свиснули бисмо већ одавно. Хвала им на свему. Сад се и син мало смирио. Не покушава се више убити, а грозим се од помисли на које је све начине до сада хтио скончати живот - вјешао се па су га спашавали, полио се бензином једном, али су га у задњи трен зауставили да се не запали... Јао, мени! Па полиција је свако мало долазила дежурати око њега да не науди себи", прича док јој се грло стеже.
С љубављу прича и о својим псима, којима је дала имена након што их, каже, удружење није могло узети у азил, али су јој умјесто тога понудили стерилизацију куја и храну за њих.
"Док је мени моје Вишњице, која је слијепа, двије Цурице (обје се кујице одазивају на то име), Куки и Лиле, биће ваљда и њима и нама нешто појести", тужно закључује Јосиповчанка која са својом породицом живи ту, поред нас.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
