Зоран Јанковић послије ослобађајуће пресуде

Јанковић вјерује да је ослобођен оптужби за злочин у Снагову код Зворника највише захваљујући свједочењу комшија Бошњака

ПРAВДA је ипак побиједила. Суд БиХ ослободио је 19. јуна четрдесетшестогодишњег Зорана Јанковића оптужби за злочин против човјечности. Овом пресудом Јанковић је ослобођен по свим тачкама оптужнице која га је теретила да је 29. априла 1992. године учествовао у убијању 36 бошњачких цивила у Снагову код Зворника и паљењу њихових тијела ради прикривања злочина, као и да је 27. маја исте године учествовао у присилној депортацији становништва села Шехер и Лике у општини Калесија. Тако је завршен четрнаестомјесечни пакао, кроз који је прошао Зоран Јанковић и његова породица доказујући да није крив за злочине за које је оптужен. Све је почело 5. маја 2006. године, када се добровољно јавио на позив Кантоналног тужилаштва у Тузли не слутећи да га терете за ратни злочин у Снагову на подручју општине Зворник. - Нисам могао вјеровати сопственим очима ни ушима када ми је тужилац Кантоналног тужилаштва у Тузли Aлма Џаферовић прочитала оптужницу. Био сам шокиран шта ме је задесило, јер то нема никакве везе са мном. Нити сам то урадио, нити бих икада у животу урадио нешто такво. То се десило око 25 до 30 километара од мог мјеста становања, села Дубница, гдје сам био тог дана - подсјетио је Јанковић. Послије једномјесечног притвора, оптужница је проширена и одређена нова мјера притвора, овај пут на три мјесеца. Нова оптужба односила се на то да је Јанковић 27. маја исте године учествовао у прогону муслиманског становништва из села Шехер и Лике у општини Калесија. Да апсурд буде већи, Јанковић је дан прије овог догађаја, заједно са осталим становницима Дубнице протјеран из свог села. - Сви мјештани Дубнице побјегли су на Мајевицу и налазили смо се на врху Столице у рејону релеја. Протјеривање Бошњака, за које су ме теретили догађало се у селу удаљеном двадесетак километара ваздушном линијом од мјеста гдје сам ја био - објаснио је Јанковић. Чињеница, да је невин оптужен за овако тешка кривична дјела, разједала га је у тузланском затвору, гдје је провео седам мјесеци. Дневно је, навео је, у почетку пио и по 21 таблету за смирење. - Мени је то било страшно тешко. Било је тешко и мојој породици, пријатељима, комшијама. Био сам обиљежен за сва времена за нешто што нисам урадио - рекао је Јанковић. Предмет је касније уступљен Суду БиХ који је потврдио оптужницу и одредио му трогодишњи притвор. Aпелационо вијеће је, међутим уважило жалбу његових адвоката и пуштен је да се брани са слободе. Наредних седам мјесеци био је у својеврсном кућном притвору. Забрањени су му контакти и напуштање мјеста боравка, а одузети су му и лични документи. Послије четрнаестомјесечног трновитог пута доказивања истине, Јанковић је дочекао слободу. Вјерује да је највише захваљујући свједочењу комшија Бошњака који су пред судом потврдили гдје се налазио кобног дана, успио да докаже да није одговоран за злочин за који је оптужен. Јанковић каже да послије више од годину дана неизвјесности и пакла још није свјестан да је ослобођен. Тешко ће му бити да настави нормалан живот, али се нада да ће временом уз помоћ супруге, петнаестогодишње кћерке и пријатеља који су му помагали у току процеса успјети да настави даље. В. ЈЕВТИЋ ПОМОЋ Зоран Јанковић је рекао да га боли и чињеница да нема никога да стане у одбрану неправедно оптужених бораца Војске Републике Српске који су градили ову државу, у шта се увјерио када је тражио помоћ, јер су многа врата за њега била затворена. Иако има само ријечи хвале за комшије Бошњаке, који су потврдили на суду да је у вријеме злочина био у своме селу, у Дубницу не намјерава да се врати. У њему данас живе тек четири српске повратничке породице, од око 300 домаћинстава колико их је било прије рата. Зоран Јанковић је у Бијељини изградио свој нови дом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.