Фото: Агенције
| Путин, Си и Трамп
ПЕКИНГ - Фотографија Владимира Путина, Доналда Трампа и Сија Ђинпинга за истим столом могла би остати једна од упечатљивијих слика овог времена. Не зато што су се тројица лидера у Шенжену договорила о новом свјетском поретку, већ зато што су се окупили у тренутку када се стари све теже одржава, а ниједна сила више нема снагу да сама намеће правила остатку свијета.
Први трилатерални сусрет предсједника САД, Русије и Кине имао је историјску тежину, али не и снагу да преко ноћи промијени односе у свијету. Заједничка декларација показала је да три велике силе могу пронаћи заједнички језик о смањењу нуклеарних ризика, енергетским токовима и реформи међународних институција. Ипак, најтежа питања, од рата у Украјини до сукоба на Блиском истоку, остала су без конкретног договора.
Зато сусрет у Кини, према оцјенама аналитичара, треба посматрати више као политички сигнал него као почетак новог савеза. Три државе нису престале да буду супарници, нити су одустале од сопствених интереса, али су показале да се о кључним међународним питањима више не може разговарати без њиховог учешћа.
Иако су се нашли за истим столом, Путин, Трамп и Си Ђинпинг нису дошли у Шенжен са истим циљевима, нити су из њега однијели једнаку политичку корист. За руског предсједника сусрет је био прилика да покаже да Москва, упркос санкцијама и рату у Украјини, није дипломатски изолована. За Сија је то потврда да Кина постаје мјесто окупљања најважнијих свјетских актера, док је Трамп настојао да покаже да Вашингтон и даље може непосредно разговарати са двије силе које сматра својим највећим стратешким ривалима.
Професорица Факултета политичких наука у Београду Драгана Митровић оцјењује да је значај сусрета у спремности три силе да разговарају о проблемима који превазилазе њихове међусобне односе. Ратови, енергетска криза, нестабилност у снабдијевању храном, инфлација и растуће неповјерење међу великим силама захтијевају, како истиче, разговор најмоћнијих држава. Она упозорава да овај сусрет не треба тумачити као стварање новог трилатералног руководства које би уређивало свјетске односе мимо постојећих међународних институција. Сматра да је прије ријеч о спремности великих сила да преузму дио одговорности за глобална дешавања и, упркос неслагањима, разговарају о заједничким проблемима.
- Такав приступ показује да се интереси трију држава не морају поклапати да би постојао простор за договор. Истовремено, чињеница да су се окупиле у оваквом формату говори и о промени тежишта међународне политике. Управо је то једна од главних порука самита, да се тежиште глобалних економских, политичких и геополитичких дешавања све више помера ка истоку, док западна Европа и ЕУ више немају некадашњу тежину у обликовању светских односа - наводи она.
Професор Факултета политичких наука у Београду Синиша Атлагић у сусрету види симболичко озваничење мултиполарног свијета. За разлику од послијератног поретка, који је прерастао у биполарно надметање САД и Совјетског Савеза, данашњи односи све више се обликују око више центара моћи, прије свега због успона Кине. Иако економски не може да се мјери са САД и Кином, Русија због војне снаге и нуклеарног потенцијала остаје незаобилазан актер међународних односа. Њено присуство за истим столом са Вашингтоном и Пекингом, упркос рату у Украјини и санкцијама, за Москву има снажну симболичку вриједност.
- Сваки од тројице лидера имао је шта да добије. Путин је показао да Русија није изван главних дипломатских токова, Си да Кина може бити домаћин разговора од глобалног значаја, а Трамп да Вашингтон и даље може непосредно разговарати са две силе чији утицај настоји да ограничи. То, међутим, не значи да су њихови интереси постали ближи - каже Атлагић.
Једна од најважнијих тачака декларације односи се на смањење нуклеарних ризика и спречавање сукоба са несагледивим посљедицама. Значајно је што су три нуклеарне силе, упркос појачаним тензијама, успјеле да усагласе барем општу поруку о опасности од употребе овог оружја.
Ипак, начелна сагласност далеко је од конкретног споразума. Вашингтон би желио да Кину укључи у будуће разговоре о контроли стратешког нуклеарног наоружања, али Пекинг нема много разлога да прихвати ограничења која би га ставила у исту позицију са САД и Русијом, чији су арсенали знатно већи. Кина настоји да настави развој војних капацитета и не жели да се одрекне простора за њихово јачање.
Атлагић нуклеарну тему посматра и кроз опасност од ширења сукоба Русије и Запада. Даља ескалација, како оцјењује, могла би довести до сценарија у којем нико не би могао бити побједник. Декларација, међутим, није донијела нови споразум о разоружању нити механизам за смањење нуклеарних арсенала, па њен значај засад остаје прије свега у политичкој поруци.
Енергетика је још једна област у којој три силе имају разлога да траже заједнички језик. Русија је међу највећим свјетским произвођачима енергената, Кина њихов огроман потрошач, док САД настоје да задрже утицај на глобалним тржиштима. Стабилност снабдијевања нафтом зато има и економску и геополитичку тежину, посебно у условима поремећаја на тржиштима и сукоба који угрожавају важне поморске правце.
Москва настоји да енергетску сарадњу врати у средиште међународних разговора, док Пекинг жели да обезбиједи стабилне изворе снабдијевања. Вашингтон, с друге стране, не одустаје од настојања да задржи утицај на тржиштима нафте и гаса. Заједнички интерес постоји, али супротности у енергетским политикама нису нестале.
Једна од упечатљивијих порука сусрета јесте и чињеница да Европска унија није била за столом на којем су разговарали лидери три велике силе. То не значи да је Унија изгубила економски и политички значај, али показује да њен утицај на обликовање глобалних односа више није као некада.
Митровићева у томе види показатељ промјене глобалног тежишта. Најважнија економска, политичка и геополитичка питања све се више рјешавају на Истоку, док Европа губи могућност да сама одређује правац међународних процеса. Шенжен је показао да се разговори о будућности свијета све чешће воде изван европских политичких центара.
Посебно осјетљиво питање остаје Украјина. Митровићева сматра да ће се о том рату разговарати међу великим силама, али да на самиту није било услова за коначан договор о миру. Исход сукоба и даље се првенствено одређује на бојном пољу, док наставак рата сужава простор за преговоре.
Заједничка декларација из Шенжена показала је да постоји простор за договор, али није отклонила суштинске разлике између три државе. Нема заједничког плана за окончање рата у Украјини, новог споразума о контроли нуклеарног наоружања нити јасног механизма за реформу међународних институција. Није постигнут ни договор који би указивао на стварање трајног политичког савеза. Зато је поређење са Јалтом више политичка метафора него стварна историјска паралела. Тада су савезници договарали послијератни поредак, док данас три силе покушавају да управљају међусобним ривалством у свијету у којем ниједна нема довољно снаге да сама намеће правила свима осталима.
Шенжен зато не означава крај старог поретка нити почетак унапријед договорене подјеле свијета. Али показује да се глобална политика све мање може водити без разговора са онима који располажу највећом економском, војном и политичком моћи. Фотографија тројице лидера можда још није слика новог свјетског поретка, али јесте показатељ ко данас има највећу тежину у одлучивању о његовој будућности.
За Републику Српску сусрет у Шенжену неће донијети непосредне политичке или економске посљедице, али је важан због промјена у међународним односима. Према оцјенама аналитичара, за Републику Српску важно је што Русија остаје значајан актер глобалне политике, док Кина јача економско присуство и међународни утицај.
- За мање земље и политичке заједнице најважније је да не постану колатерална штета надметања великих - истиче професорка Факултета политичких наука у Београду Драгана Митровић, указујући да ће много зависити од тога да ли ће договори остати на општим декларацијама или прерасти у конкретнију сарадњу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.