Зашто још немамо системе за наводњавање иако нам суше

Само тамо гдје је нема пољопривредницима се чини да би, кад би је имали и од крашког поља створили Мисир. Наравно, ријеч је о води и систему наводњавања без којег се, изгледа, више не може

Паклене љетне врућине и жега коју је киша тек овлаш и са великим закашњењем гасила, умањили су овогодишње очекиване приносе у домаћој пољопривреди за педесетак одсто. И ове, као и претходних година, поставља се све оправданије питање да ли је губитке било могуће спријечити. Да ли би, да је којим случајем на вријеме пронађен начин за увођење система за наводњавање који нам недостају, штета ове године била избјегнута? Или је увођење система за наводњавање толико скупо да је мање болно трпјети сушу и њене посљедице. Република Српска заједно са БиХ спада у земље које најмање у Европи користе могућности наводњавања земљишта. Тек је нешто мање од један одсто обрадивих површина обезбијеђено системима за наводњавање, изјавио је за "Глас Српске" помоћник министра за водопривреду у Министарству пољопривреде, водопривреде и шумарства Републике Српске Михајло Стевановић. Европски стандард у наводњавању земљишта је 15 одсто обрадивих површина, а на овај начин се неопходна количина воде у земљишту обезбјеђује чак и у сушним периодима и остварује сигурност у пољопривредној производњи. - До сада је у овој области више пажње било посвећено заштити од поплава, гдје има око 160 хиљада хектара изложених опасности од поплава и на овом пољу је урађено доста посла. Само на Сави имамо више од 20 објеката за одвод сувишне воде у случају поплава са црпним станицама које имају капацитет од више од 140 кубика у секунди и које воду са поплављених површина враћају у ријеку Саву - објаснио је Стевановић. Према његовим ријечима, на пољу изградње система за наводњавање тек треба да се ради и до 2015. године планирано је да на 50 хиљада хектара буде изграђен овај систем. Додао је да у овом тренутку постоје капацитети за наводњавање, већином у индивидуалној режији, гдје пољопривредници сопственим машинама залијевају парцеле под поврћем, којима је потребна велика количина воде. Прошло је више од 40 година откако су Љубињци први пут зарили бушилице у крашко тло Присојана, подно Облог брда, тражећи подземни водени ток, што га је наводно био "намирисао" загребачки рашљар Јурдана. Рашљар је био с њима: знао је да је љубињски крај један од ријетких на тлу тадашње Југославије без извора живе воде, али самоувјерено је говорио "само напријед!" На крају - ништа. Мусави дјечачићи су се чудили грдосији од бушилице, а одрасли су били разочарани кад би се њени сврдлови и послије избушених двадесетак метара - суви појавили на површини. Пропао је тако први велики водени сан, о ком су посебно интензивно маштали пољопривредници и сточари. Прије двије-три године бушења су поновљена. Поновљена је, кроз локални шапат, стара прича о текућици - доље у утроби порозног краса, али без некадашње сувишне помпе... Опет ништа, ни бушотина од 120 метара није помогла. Ни капи! Скупштина општине недавно је донијела одлуку да се гради вјештачко језеро, у Лукама, на врх Љубињског поља - капацитета 50 хиљада кубних метара. Вода би из језера дотицала до базена, а од базена отицала кроз раније изграђени цјевовод низ Љубињско поље. Тиме би, сматра се, на задовољавајући начин било наводњено крашко поље од 200 хектара, на коме у овом часу, поред осталог, расте и 75 хиљада двогодишњих садница облачинске вишње! Комплетна градња тог вјештачког језера, замишљена у три фазе, како су рекли, коштаће 600 хиљада марака, а финансијер пројекта биће Јединица за развој пољопривредних пројеката. - Овогодишња двомјесечна суша је само крмном биљу у Љубињском пољу причинила штету од 330 хиљада марака! - рекао је општински референт за пољопривреду Драгољуб Сорајић. - Жеге су биле паклене; баш све се ни у ком случају није могло спасити. Aли да смо имали наводњавање, род крмног биља био би бар 50 одсто већи него што ће бити на крају! Сорајић је подсјетио да и љубињски повртари углавном због немогућности наводњавања заобилазе Љубињско поље - и одлазе у 20 километара удаљено Попово поље, с ријешеним наводњавањем, да се тамо баве повртларством. Тамо су од ове сезоне прорадиле натапне станице, а нема ни ризика да би у каналу Требишњице могло нестати воде. Климатски поремећаји у значајној мјери су утицали на пољопривреду и род, па стога велике суше, као и нагле промјене температуре представљају једну од препрека планираног приноса на имањима пољопривредника. Изградња система за наводњавање ни у ком случају није мала инвестиција, али стручњаци тврде да би улагање у мелиорациони систем било исплативо у року од неколико година. Доктор биотехничких наука из Источног Сарајева Мирко Кулина је подсјетио да нас до 2030. године, према процјенама стручњака, очекују повећања средњих температура за два до три степена Целзијуса, што практично значи да ће велике љетне суше и наредних деценија харати нашим просторима. - Кад се све ово узме у обзир системи за наводњавање нису скупи, само је отворено питање да ли је вода одређеном подручју доступна или не. Aко знамо да се ове године на имањима у Бијељини због великих суша кукуруз није могао ни "заметнути", онда је јасно шта то значи и колико би адекватан систем за наводњавање помогао пољопривредницима - рекао је Кулина. Он сматра да се у Републици Српској мало консултују наука и струка и да пољопривредници судбину рода углавном препуштају случају, беспомоћно гледајући у небо. - На Пољопривредном факултету у Источном Сарајеву се пишу стручни радови, факултет има и лабораторију за испитивање квалитета рода, али не постоји никаква сарадња са задругарима којих у Источном Сарајеву има. Aко републичка Влада и друге надлежне институције желе да у Српској имају добар род, здраву и квалитетну храну, морале би да инвестирају у мелиорациони систем који би се исплатио за неколико година, а пољопривредници не би зависили од временских прилика и неприлика. У противном, с обзиром на процјене о временским условима који нас очекују наредних деценија родом ће бити незадовољни и пољопривредници и становништво из чијег ће се џепа наплаћивати слаб принос и пшенице и кукуруза и осталог воћа и поврћа - закључио је Кулина. - На парцелама под житарицама, које су много веће и гдје је потребно много више воде за залијевање, неопходна је изградња мреже канала за наводњавање и то је оно што Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства Српске намјерава да ради у наредном периоду - нагласио је Стевановић и напоменуо да се у Европској унији на просјечно 15 одсто обрадивог земљишта под системима за наводњавање произведе чак 50 одсто пољопривредних производа, што показује да су приноси са ових парцела неколико пута већи у односу на оне који нису обухваћени наводњавањем. Прошле године Народна скупштина Републике Српске усвојила је Стратегију развоја пољопривреде и сада се на основу овог документа припрема пројектна документација и ради студија за пројекат изградње система наводњавања у Републици Српској. - Према овом пројекту, од 100 хиљада хектара обрадивог земљишта погодног за наводњавање требало би да буде изабрано 50 хиљада хектара на којима ће системи за наводњавање бити завршени до 2015. године - рекао је Стевановић. Пројекат ће, према његовим ријечима, коштати око 100 милиона марака, а тиме ће се омогућити наводњавање земљишта и у сушним периодима у јулу и августу, када је биљкама потребна велика количина влаге. Овај посао би се састојао од оспособљавања мреже канала за наводњавање, која је дијелом изграђена прије рата, а након тога је запуштена, као и набавке нове машине за наводњавање парцела из подземних вода. За ову годину планиран је почетак трогодишњег водопривредног уређења Семберије укупне вриједности 3,6 милиона марака, од чега би у овој години требало да буде реализовано 800 хиљада марака. По завршетку овог великог посла Република Српска би требало да има 12 одсто обрадивих површина под системима за наводњавање, чиме би се сврстала у ред земаља са високим степеном обрадивих површина под системима за наводњавање. Српска тренутно користи наводњавање на мање од један одсто обрадивих површина, и то дјелимично, због запуштености ових водопривредних објеката, а од 1991. године на подручју Херцеговине, Семберије и доњег тока ријеке Врбас изграђено је укупно шест система за наводњавање, којима је, такође, потребна реконструкција. - У Новој Тополи у Лијевче пољу потребно је потпуно реконструисати систем чиме би се из подземних вода могло наводњавати око двије хиљаде хектара обрадивих површина. Нови систем је потребно урадити и на плантажама Требовљани - Градишка - навео је Стевановић. Реконструкција система је потребна и у Невесињу, одакле би се из акумулације "Aлаговац" наводњавало 700 хектара обрадивог земљишта, док је у Требињском пољу на 750 хектара систем скоро реконструисан, са наводњавањем из ријеке Требишњице. Дјелимично је у употреби и систем у Новом Селу код Бијељине са око 400 хектара обрадивог земљишта, гдје је за наводњавање из подземних вода неопходно набавити нове машине за наводњавање. У Берковићима је прије неколико дана пуштен у рад систем за натапање јабучњака на 60 хектара и других приватних парцела на још 20 хектара. Љето је, ипак, толико сушно и врело да два извора - Кадијино врело и Стублина - не могу удовољити потребама. Планира се да се у наредном периоду овом систему прикључе још два врела у непосредној близини ових већ прикључених. И невесињски општински референт за пољопривреду Радивоје Јонлија, у краћем телефонском разговору, нам каже да је у Невесињском пољу системом било предвиђено наводњавање 300 хектара, "али се наводњава знатно мање, због рестрикција у потрошњи воде из вјештачког језера Aлаговац". Колеге новинари нам, мало касније, додају да се овакве рестрикције односе и на сам град Невесиње, гдје инспекције знају одузети и цријево за залијевање ономе кога ухвате да залијева башту или пере аутомобил. Буде онда, веле, и љутњи и тешких ријечи, грађани приговарају да се пуно воде троши на залијевање у пољу, а да се о њима и њиховим малим потребама не води довољно рачуна... Најкраће, због недовољних капацитета, с водом има невоља и у граду и у пољу. "Гацко поље нигдје хлада нема", поручује стара пјесма, подсјећајући да овог љета у њему баш због тога није било нимало угодно. Гацко поље или Гатачко поље за вријеме Aустроугарске имало је канале за наводњавање. Данас се о томе и не размишља, а од старих канала остали су тек трагови металних и бетонских конструкција (мјештани их зову ћупријице), полураспаднути или утонули у земљу. Aустрија се, причају Гачани, на тај корак одлучила увидјевши да распоред херцеговачких киша не одговара вегетацији ондашњих житарица. Зато су каналима по пољу разводили воду из ријеке Мушнице... Aли, ти канали су одавно престали да функционишу, мада житарице из њега нису баш одавно нестале. До посљедњег рата у њему је на готово 500 хектара сијана пшеница, зоб, јечам... Данас то ни по чему не бисте рекли, у њему је искључиво трава за кошевину и напасање стоке... A што се тиче житарица, овог љета ту није засијано ни једно једино зрно! Па су у пољу, над којим се издиже димњак термоелектране, чак и они остаци аустријских канала - сувишни. Својевремено су путописци писали да ће Попово поље постати херцеговачки Мисир, чим регулише поводње Требишњице, али романтична теза није издржала пробу времена. У пољопривреди се, иначе, увјерава нас љубињски пољопривредник Здравко Климента, треб

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.