Вријеме и обичаји: Старатељ пријатеља

ДAВНО је већ речено да је књига најбољи човјеков пријатељ, али многе у нас увријежене реченице изгубиле су свој првотни сјај и смисао - вријеме је учинило своје, занемарили смо своје најбоље пријатеље, окренули се према туђем сјају и гламуру, тој беспослици што нас запљускују с екрана телевизора и рачунара. Ипак, пријатељ остаје пријатељ, он стрпљиво чека да му се обратимо, да му се вратимо, па да скупа погледамо какве нам то новости свијет нуди, шта је зрневље, а шта пљева, шта вриједност а шта шарена лажа. Ко да помогне пријатељима да се пронађу, да поврате вјеру у старо пријатељство? Ваљда они који се старају о њима, брижни домаћини књигама и човјеку, његовом потомству, чим отвори радознале очи да би премјерио дом у који је дошао Божијом промисли, а не тек случајно, као онај што га бацише у свијет противно његовој вољи. Моде пролазе, а света књига и њене поруке остају. И с њима њихови домаћини, брижни старатељи, стародревни и модерни библиотекари. Сваки од њих држи по један стуб цивилизацијског достигнућа, темеља развоја, вјере у бољи вид овог невјероватног свијета. Шта може појединац у метежу савремености, међу онима који воде народе и стварају историју? - питају се скептици који су свему, па и у књигама и њиховим чуварима, њиховим старатељима, библиотекарима, виде осипање и пропаст. Колико јуче књижевни јунак био је витез и осветник, вођа и узор, чак и када се радило само о тужном лику папирнатог хероја, познатог као Дон Кихот од Манче. Данас, гдје је он? Зар се заиста изгубио, нестао у свјетском вашару једнакости, у коме разноликост не значи посебност, него само оријенталну мирођију? Јесте ли га тражили скорих дана, или вам је довољан чаробњак Хари Потер, који све завршава вјештином коју можемо само да прижељкујемо, али ништа више од тога. Са Дон Кихотом, са Робинзоном, може се сањати, смијати и плакати, са Хари Потером прилично тешко. A опет, овај мали чаробњак, такође, нам говори о времену у коме је настао. Времену у коме снови остају и даље једина утјеха, склониште и повремено нада. Јесте ли читали малом човјеку, званом дијете, причу која озарује његово лице, а очи му се шире очекујући сљедећу реченицу? Можете ли да се сјетите тог призора, магије коју сте изазвали својим гласом и причом ко зна када створеном? Она је темељ будућег његовог бића. Улог у игру која се отвара пред њим већ с првим кораком у његовом наизглед малом, али у стварности јединственом животу. Видјели сте, сазнали, осјетили, колико је танана линија која одваја посрнуће и успјех, корист и штету у дјечијем опредјељењу - којем ће се привољети царству. Шта сте уложили да пут буде исправан? Кога сте потражили да вам помогне? Када сте посљедњи пут били у библиотеци? Како ли се само промијенила библиотека док је нисте посјећивали! Не можете да је препознате. Мислили сте да и даље тамо само чаме прашњаве књиге које више нико и не чита. A када сте навратили, дочекало вас је изненађење, живост, новотарије, компјутери и њихови корисници. Више није ријеч само о читаоцима, они су се претворили у трагаоце, проучаваоце, радозналце којима је свијет на дохват руке - одједном отворен и доступан. Ма гдје био, само ако свратиш у прву библиотеку, повежеш се с великом глобалном мрежом званом Интернет, и ту си, рачунар је постао још један помоћник и пријатељ, а библиотекар и његов старатељ, онај који те води и упућује, спречава претјерано и непотребно лутање, откључава врата иза којих су тајне и сазнања. Не чуди се више, свијет ти јесте дом, књига и даље пријатељ, а библиотека и библиотекари искрени старатељи. Паметни то виде, будалама не вриједи говорити. Ранко РИСОЈЕВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.